Udesena tema.

Author Topic: Песма над песмама  (Read 110 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Добривоје

Песма над песмама
« on: February 20, 02:51:56 AM 2019, »
Једно онтолошко тумачење Песме над песмама (Еденизам Михаила Епштејна)


Извор: "Православље"
        Аутор: Благоје Пантелић,
        Број 1099-1100, Рубрика Библијске теме
       
Quote
„Песма над песмама је једна од најмоћнијих прослава љубави икада написаних.“
Ален Бадју

Quote
„Сви су списи свети, али је Песма над песмама најсветија.“
Рабин Акиба

Песма над песмама је, да се грубо изразим, најконтроверзнија књига Светога Писма. (Умало да изустим да је најскандалознија, али сам се на време зауставио.) То је једина библијска књига у којој се о Богу уопште не говори (чак му се ни име не спомиње, сем, додуше, на једном месту где се узгред помиње „пламен Божији“), те њене странице прсти хришћана нису радо додиривали, а и када се покојем то и догоди (јер је то ипак Свето Писмо, а Свето Писмо ваља читати), након сваке следеће реченице капцима би он брзо скривао поглед и трудио се да прочитано што пре заборави.

Устројитељи богослужбеног живота, рецимо, за њу нису хтели ни да чују. Вероватно су мислили да је са њом све у реду, чим се нашла ту где се нашла, али ипак нису хтели да ризикују и једноставно су је држали подаље од својих певница. Међутим, теолози су чудан сој, воле да се играју са светињом... Тако да су ипак одлучили да се оне странице Светог Писма на којима се налази тај исувише „световни“ текст ипак не чупају. „Нека остане!“, гласила је њихова пресуда, после доста већања. Неки су се сигурно надали да многи у том мноштву најразноврснијих списа њу неће ни приметити. Али преварили су се. Њихова нада била је узалудна. Прича о љубави не д се сакрити. И шта сад, за име Божије, чинити с тим текстом? Како га интерпретирати, а остати то што јеси, тј. бити то што требаш бити. Да не околишам, како остати правоверан и сматрати Песму над песмама делом Светога Писма?

Вешти Александријци били су спремни за овај изазов. Одмах су употребили своје старо оружје – алегорију. Није све онако како изгледа, није мудри Соломон мислио само оно што је написао. Та, како мислите, исувише људска књига уопште није таква. Њен
писац имао је нешто друго у виду, нешто много узвишеније... О љубави Јахвеа и Његовог Изабраног народа он збори. Трезвени Антиохијци пак нису околишали, одмах су ризиковали. Не, нема преносног значења, све је онако како је написано. Једноставно, реч је о једној похвали љубави мушкарца и жене. Закључак који се одмах намеће је следећи: алегоријско тумачење Песме над песмама легализује њен боравак унутар корица Свете Књиге, даје јој религијску легитимацију. Буквално читање Песме над
песмама ситуира је у један чисто световни контекст, тако да она представља својеврсни профани предах приликом кретања кроз сакрални текст.

Када је до истог закључка дошао и један значајан савремени читач разноврсних текстова учинило му се да је чак могуће и „нерелигиозно“ тумачење Песме над песмама упоредо са „религиозним“, тако што би се тексту приступило без александријских, односно антиохијских предрасуда. Говорио је, штавише, да без тог ерминевтичког безобразлука, који он назива онтолошким тумачењем, није ни могуће разумети га онако како би га требало разумети. Да, да, он сматра да и буквалним тумачењем
те љубавне (не знам шта ми је данас, хтедох да кажем еротске, али устукнух у последњи час) песме, али у онтолошком контексту, она не губи на својој религиозности. Напротив, њу је једино у тој оптици могуће тачно ишчитати.

Нећу вас држати у неизвесности, његово име је Михаил Епштејн, илити Михаил Наумович Эпштейн. Ево како је он прочитао
Песму над песмама.

Пре него што је успостављен пакао, живот на земљи је био, је ли, рајски; мушкарац и жена живели су у Едену, у оном врту у коме је расло дрво живота и у коме су двоје (да, за сваки случај, опет нагласим – мушко и женско) волевши се постојали као једна
телесност. Е баш о томе, о тој љубави која од двоје чини једно, говори Соломон (доказано је, ваљда, да он није аутор, али ћу ја, у недостатку другог имена, његово користити за ословљавање писца) у Песми над песмама. О ономе, дакле, што је претходило паду, и паклу који називамо историјом човечанства.

Епштејн је један од оних читача књига којима ништа не промиче, па је тако приметио да се Песма над песмама налази у самом центру Библије, тачно између Постања и Откривења, између приче о почетку и приче о крају света. Зашто? – Да би подсетила палог човека ко је он доиста, одакле је кренуо, тј. шта је изгубио, и чему треба да се нада на путу којим сада ходи... Да га подсети да је љубав његов άρχή, али и његов τέλος, да је била принцип његове егзистенције у првобитном рају и да ће то исто бити у будућем Царству Божијем.

Кажем, Епштејну док чита ништа не промиче. Тако је он ухватио и ону закономерност у структури Старога Завета по којој редослед књига није произвољан. Стога, и то да Књига о Јову непосредно претходи Песми надпесмама није случајност. Ево и зашто. На питање шта је то добро, а шта зло, зашто праведник страда, а не страда онај ко је неправедан, Бог (у Књизи о Јову) одговара на један помало чудан начин. Наиме, не помињући ни добро ни зло, Он говори о величанственој творевини подареној човеку, животу у прекрасној васиони, говори о мору, снегу, животињама итд. Проблем је пребачен у сферу естетског, тј. чулног. Одговор на питање о греху и неправедном моралном поретку у свету састоји се у величању красота свега створеног. Епштејн примећује да је приповедање о стварању прекрасног света и суноврату тог истог света првородним грехом, које је описано у првој глави Књиге Постања у Књизи о Јову приказано је пак обратним путем. Књига о Јову је, у ствари, одраз у огледалу приказана приповест из прве главе Постања. Поента Божијег одговора Јову јесте у томе да је неопходно вратити се од дрвета познања добра и зла до дрвету живота. Јер се икарски суноврат догодио кретањем од дрвета живота ка дрвету познања добра и зла, а да је повратак Богу једино могућ супротним путем – повратком ка дрвету живота. Одговор Бога Јову, дакле, враћа нас
на почетак приче о стварању света, на прву главу Постања, док у Песми над песмама сусрећемо приповест о животу у Еденском врту која је описана у другој глави Постања, и управо зато, како проницљиво запажа Епштејн, Књига о Јову претходи Песми над песмама; тај прелаз са космоса (прва глава Постања) на Еден (друга глава Постања), од могућих и недостижних стихија ка врту, представља и прелазак са Књиге о Јову на Песму над песмама. У првој књизи је свет узвишен и недостижан, а Бог бесконачно
удаљен од човека, док се у другој човек појављује у врту који је за њега припремљен, како би се вечно радовао и безусловно уживао.

Еден је врхунац стварања света... У врту се, како нас извештава Постање, живот одвијао тако да је човек господарио над свиме, уживао у плодовима којих је било у изобиљу, док је пуноћа човекове егзистенције била у телесном јединству са женом. Љубав органски везује човека и жену и њихово постојање чини рајским. Стога у врту све погодује тој љубави. Соломон у Песми над песмама описује управо такав врт („повратни Еден“). У њему за човека нема оног мукотрпног рада „у зноју лица“ његовог, нема
проклетства, већ природа своје плодове и сласти (од смирне, меда, вина, млека до пријатног ветра, предивних мириса, итд.) приноси заљубљенима. Тамо љубав управља не само човеком, него и читавом васионом. Зато је све дар љубавницима. Све је у том врту у функцији љубави мушкарца и жене.

У врту у коме је љубав везивно ткиво свега не постоје поделе на живо и неживо, а бесмислено је и помишљати на постојање нечег унутрашњег и нечег спољашњег. Тамо је све Једно... један Организам, једно Тело. Буквално све. И биљни и животињски свет прелази у телесност двоје који се воле. Врт није ништа друго до бесконачно тело љубави. Оно, дакле, не само да укључује љубавнике, већ и читав свет, који је сједињен и запечаћен љубављу. У том надилажењу разлике између субјекта и објекта
јесте „рајскост раја“.

У тексту Песме над песмама, стога, долази до „прожимања“ ликова и природе која их окружује (тј. прелаза портрета у пејзаж), долази до стварања лика раја у коме је стање заљубљених нераскидиво везано за плодност природног света. Рај је пуноћа сваког јестаствовања бића, као вољеног и оног који воли, и највиши степен сваког својства, зато Михаил Епштејн закључује да на језику „рајописца“ исто значење имају нпр. осећање надахнућа вољеног и испијање сока црвених јабука. На основу тога он говори о „еденизму“ као суштинској карактеристици структуре Песме над песмама.

Љубав, ваљда је то до сада већ јасно, није само заљубљеност мушкарца и жене, него свеукупност постојања твари, те и једина оптика у којој је могуће адекватно сагледавати свет и односити се према њему, тј. учествовати (бити) у њему. Зато не изненађује то да у Песми над песмама нема говора о добру и злу, да нема уопште моралних категорија. Живот у (повраћеном) Едену, о
коме говори Соломон, јесте апсолутно чист... то је живљење људи у рајском врту без потребе за плодом дрвета познања добра и зла.

Откривање љубавног стања света у Песми над песмама, тј. опис света у његовом савршеном стању, не дозвољава алегоријско тумачење, јер алегорија увек подразумева дуализам. А у Песми над песмама нема ни говора о палом свету, о греху, итд., него искључиво љубавном, тј. савршеном начину бивствовања свега. Љубав, дакле, представља онтологију света, и ни у ком случају није могуће тумачити је као некакву алегорију божанске љубави. Устројавање света могуће је само љубављу у којој је човек „сједињен са самим собом, у својој мушкој или женској половини, односно сједињен је са устројством света, који му се у изобиљу даје“.

Свет, и то треба посебно нагласити, није датост, већ процес – љубавни однос људи у који је укључена читава природа. Стога, Песму над песмама није могуће интерпретирати алегоријски или буквално, а да се при томе она не обесмисли, већ њу увек треба тумачити онтолошки. Све описано у њој има онтолошки значај (сваки детаљ открива рајско стање ствари), то нису
метафоре које се пореде, него, како умесно примећује Епштејн, метаболе које показују како једно представља део другог, присуствује у другом. У томе је суштина онтолошке методе љубави коју Епштејн назива „еденизмом“.

Еденистичка егзегетска метода љубав не третира као субјективно осећање, него као својство самог света, као оно што свет чини рајем. Зато је то тумачење окарактерисано као „онтолошко“. Љубав као емоција, спознаја (еротски однос супружника) итд. представља декаденцију истинске љубави која конституише биће, и таква љубав је у ствари постеденска. У складу са наведеном поделом, може се закључити да је у Песми над песмама реч о повратку са постеденске на еденску љубав. Првородни грех чисти љубав од онтолошког смисла, али је не уништава до краја, већ се она пројављује у наведеним облицима – емоције, однос супружника итд.; постеденска љубав је, са једне стране, декаденција истинске љубави, али, са друге, и пут (έθοδος) поновног задобијања изгубљеног раја. Соломон у ствари жели да нагласи то стицање истинске, апсолутне, илити рајске љубави; тај премудри Љубавник пева о поновном враћању под крошњу дрвета живота и убирању његових плодова.

Треба, на крају, подвући да разлика између рајског врта из Постања и Песме над песмама јесте у томе што се догодила смрт. Отуда та веома интензивна динамика (чак, можда, и стрепња) између заљубљених из које се р
« Last Edit: February 20, 12:19:54 PM 2019, by Добривоје »
само је смрт сигуран посао

Добривоје

Re: Песма над песмама
« Reply #1 on: February 20, 02:55:34 AM 2019, »
Постоји у Библији једна Књига која се разликује од свих осталих библијских Књига, како Старог тако и Новог Завета. Та Књига носи назив Песма над песмама. Налази се у канону светих Књига како јеврејске Библије, тако и хришћанског Старог Завета.

По теми коју обрађује, јединствена је у целој Библији љубав између мушкарца и жене. И то не љубав у неком апстрактном и протоколарном смислу, већ љубав у пуном смислу речи која додирује најинтимније моменте у љубавном односу мушкарца и жене, саму еротичност:

Quote
Како си лијепа и како си љупка, о љубави у милинама!
Узраст ти је као палма, и дојке као гроздови.
Рекох: попећу се на палму, дохватићу гране њезине;
и биће дојке твоје као гроздови на виновој лози,
и мирис носа твојега као јабуке...

(Пјес 7, 6-8).

На први поглед, отима се питање: шта тражи оваква Књига у библијском канону? Неће бити мали број оних који ће рећи Саблажњавамо се! Тим пре ће се овакви коментари чути јер се у хришћанску свест, под изговором псеудоморалисања, увукла одбојност према људској сексуалности и еротичности. Неретко се сексуалност поистовећује са блудом. Љубав мушкарца и жене сматра се недостојном Светог Писма. Да ли Песма над песмама демантује овакве ставове?

Када је у питању егзегеза (тумачење) ове Књиге, она је, како код Јевреја тако и код хришћана, углавном заснована на алегорији. Тако су Јевреји Песму над песмама алегоријски тумачили као љубав између Бога и изабраног народа (старог Израила). Хришћански егзегети (тумачи) су, пак, ову Књигу тумачили као љубав између Христа и Цркве. За овакву егзегезу нађена је паралела у новозаветним текстовима где се Црква назива невестом Христовом, а Христос жеником. Књига је такође алегоријски тумачена као однос Христа и појединог човека и као однос Пресвете Богородице и Духа Светога.

Сама херменеутика (наука о тумачењу текста), међутим, носи печат епохе у којој настаје. То се поготово односи на библијски текст као на један полисемичан, потентан текст који у себи крије мноштво слојева. Управо због те особине потентности, Библија је кадра да говори човеку у свакој историјској епохи. И свети оци Цркве су Библију диживљавали као живу Реч Божију. Жива Реч Божија која је уткана у текст Писма, чинећи га богонадахнутим, стављана је у аналогни однос са оваплоћеном Речју Божијом (Сином Бижијим, Господом Исусом Христом). Као што је Реч (Син Божији, Логос) примио људску природу и очовечио се, тако се иста Реч Божија налази и у тексту Писма (отекстовила се) Бог је присутан у тексту као што је присутан и у телу, човештву Христовом. Отуда је Реч Светог Писма жива Реч а не споменик; а живети значи бити конкретан, актуелан и свевремен бити свагда спреман за говор.

Схватимо ли Библију као живу Реч а не споменик, прилазићемо јој увек са једним питањем: шта ова Реч данас значи за нас и за друштво у коме живимо? Такво питање постављено себи, представља неопходан услов за актуализацију оне потентости коју библијски текст поседује. Зато је хришћански приступ Библији увек један егзистенцијални акт и зато је Библија свевремена Књига која са правом носи епитет најчитаније на свету.

Вратимо се сада Песми над песмама и њеној егзегези. Време у коме живимо захтева да приступимо буквалном тумачењу ове Књиге. Зашто? Данашње време и изазови које оно са собом носи, чини се као да са собом доноси и одговор на питање које су многи древни тумачи Библије себи постављали зашто се Песма над песмама налази у канону светих Књига и да ли је она уопште достојна да ту буде? Данас, пак, слободно можемо рећи добро је да је ова Књига препозната као богонадахнута и добро је да се као таква налази у Библији. Чак шта више, одважићемо се да будемо мудри и препознамо Божији промисао у томе. Због чега? Управо због онога што и јесте експлицитна тема ове Књиге сексуалност као догађај љубави између мушкарца и жене. Да, дословно и буквално тако сексуалност, без икаквог скривеног, алегоријског значења.

Песма над песмама, носећи узвишени епитет Речи Божије, даје хришћанима незаменљиву инспирацију у тражењу и давању одговара на питање које је данас, чини се, актуелније него икада пре питање сексуалности. Схваћена као отуђена од љубави, али оне богодароване љубави између мушкарца и жене где човек зарад ње оставља оца и матер своју и где двоје постају једно тело, сексуалност је сведена на декадентност и изопаченост. Са једне стране постоји псеудоморалисање које, под маском побожности и духовности, на сексуалност гледа као на најгору неморалност и грешност. Сексуалност се сагледава као нужно зло које је допуштено ради опстанка људске врсте. Ван те нужности, сексуалност се изједначава са блудом. Чињеница да људска природа носи са собом нагон сескуалности, тумачи се као некакав жалац у телу, пошаст против које се треба борити, коју треба гушити и угушити. Што мања сексуалност, то већа светост и чистота!, кличу повампирени гностици, манихејци и монтанисти (ране хришћанске јереси које су имале негативан став према људској телесности, а посебно према сексуалности). Нажалост, оваква псеудодуховност саблажњава многе младе душе у Цркви и удаљује их од врела живота и истине. Тиме их чини лако пријемчивим за ону другу крајност екстремни либерализам који од човека ствара бесловесну звер. На тој, другој страни, пак, налазе се најгори разврат и зле страсти које су људском разуму наметнуле бесловесност, која је дар и лепоту сексуалности претворила у декаденцију људског достојанства и у понижење људског рода.

Сексуалност данашњег човека робује двема заблудама. Прва заблуда је одвајање сексуалности од љубави. Сексуалност одвојена од љубави је сексуалност одвојена од разума. Безумна, бесловесна сексуалност јесте блуд. А блуд више не заслужује да се назове сексуалношћу јер је бесловесан. Тако, помућено је и поимање љубави као односа између две личности, мушкарца и жене. Љубав, као међусобна привлачност двоје, данас се назива хемијом. Волети више не значи слободу која извире из словесне душе, из топлог срца које жуди за познањем другог, из природне истине која сведочи Речи Божије да није добро да је човек сам (Пост 2, 18). Волети данас, значи изазвати хемију, направити хормонску буру. Отуда данашње љубави трају колико и хормонска бура за једну или коју ноћ. Боголико разумно створење свело је себе на хаотичну хемијску реакцију, а храм Духа Светога, своје тело, на епрувету.

Хришћанима би зато требало да буде кристално јасно одакле Песма над песмама у Библији и зашто је треба, без устезања, буквално тумачити. Она нуди излечење оболеле љубави. Она човека враћа из хемијског хаоса у слободу разума. Она љубави удахњује живот и животу враћа љубав, истиниту љубав:

Quote
Лијепа ти си, драга моја, лијепа ти си!
Очи су ти као у голубице.
Лијеп ти си, драги мој, и љубак!
И постеља наша зелени се.
...
Што је љиљан међу трњем,
то је драга моја међу дјевојкама.
Што је јабука међу дрветима шумским,
то је драги мој међу момцима...

(Пјес 2, 2-3)

Из ове љубави се рађа живот и љубав се показује и доказује као живототворна. Љубав се показује као испуњење оне прве Божије заповести, живототвореће заповести, дате прародитељима: Растите и множите се и напуните земљу... (Пост 1, 28).

Друга заблуда, у коју је упала људска сексуалност, још је гора од прве по дубини своје декадентности. Та друга заблуда је одвајање сексуалности не само од истините љубави, већ и од саме људске природе. Прву заблуду карактерише бесловесност, а другу бесловесност и противприродност. Та друга заблуда је хомосексуалност. Док прва заблуда представља злоупотребу природе и њено лишавање разумног вођства, достојног човека, ова друга представља поништење саме људске природе и поништење саме словесности.

Песма над песмама стоји као бедем истине у времену тражења и радозналости; у времену лутања, када је љубав охладнела и када су присутни, као замена, разни сурогати љубави. Божијим промислом можда баш за данашња времена, Песма над песмама скида слепило за љубав, произведено варљивим светлима потрошачке цивилизације где је једина мера вредности профит усмерен на задовољење властите хемије. Она, имајући у себи ауторитет Речи Божије, враћа људском телу и телесности као неизбежном делу човекове природе, оно истинито узвишено место које му, вољом Божијом, припада. Са једне стране она људску телесност и сексуалност брани од бесловесних напада и псеудоморалних клевета. Песма сведочи да у људском телу нема ничег ружног, прљавог и злог. Сексуалност је од Бога дарована особина здраве људске природе. Сексуалност није и не може бити грешна и нечиста, јер је Бог хтео да човек буде сексуалан. А може ли бити ишта лоше што је Бог створио?

Са друге стране, Песма враћа истиниту љубав између мушкарца и жене а тиме и сексуалност ставља на припадајуће, од Бога благословено место. Та истинита љубав постоји у благословеном браку, у супружанској верности. То је љубав за вечност, то је Тајна која се љубоморно чува за сва времена:

Quote
Метни ме као печат на срце своје,
као печат на мишицу своју.
Јер љубав је јака као смрт,
и љубавна сумња тврда као гроб;
жар је њезин као жар огњени, пламен Божији.

(Пјес 8, 6)

То је она истинита љубав из које се рађа нови живот и љубавни пламен којим драган воли своју драгану и она њега. То је она љубав за коју свети апостол Павле каже да се не забрањује једна другој, љубав где је муж господар тела жениног а жена господарица тела мужевог, љубав где двоје постају једно тело. Кроз ту љубав људима је даровано да, попут Бога, буду живототворци. Таква љубав је природно место за благословену сексуалност.

Александар Милојков
Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ
јануар-фебруар/2010
само је смрт сигуран посао

John Connor

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 967
  • Total likes: 1688
  • Gender: Male
  • Judgment Day is inevitable.
    • View Profile
Re: Песма над песмама
« Reply #2 on: February 20, 07:35:33 PM 2019, »
Odlicno!

Nemam pojma kako se to seksualno-manihejstvo uvuklo u hriscanstvo. Valjda su ljudi skloni nezrelosti i slabosti. Nema apsolutno nista nehriscansko i gresno u telesnom izrazu ljubavi.

Koliko su samo ljudi unesrecili razni "duhovnici" svojim glupostima... Ali ajde...

Добривоје

Re: Песма над песмама
« Reply #3 on: February 20, 08:04:31 PM 2019, »
И ја се све више ишчуђавам над том темом. Не би било лоше истражити мало. Може се покренути и тема и овде поставити линк (размишљам "на глас"). На пример, када је телесна љубав преступ а када не? Вероватно је као и са другим природним душевним и телесним потребама, а зависи и од човека - није свако једнаке психо-физичке грађе...
само је смрт сигуран посао

John Connor

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 967
  • Total likes: 1688
  • Gender: Male
  • Judgment Day is inevitable.
    • View Profile
Re: Песма над песмама
« Reply #4 on: February 20, 09:15:40 PM 2019, »
Pa mislim da lepo rece ovaj autor gore - prestup je kad nema ljubavi.

Добривоје

Re: Песма над песмама
« Reply #5 on: February 20, 10:47:46 PM 2019, »
Pa mislim da lepo rece ovaj autor gore - prestup je kad nema ljubavi.

Је ли, дакле, благословено телесно општење и пре давања брачног завета? Како је то решено?
само је смрт сигуран посао

John Connor

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 967
  • Total likes: 1688
  • Gender: Male
  • Judgment Day is inevitable.
    • View Profile
Re: Песма над песмама
« Reply #6 on: February 21, 04:05:51 PM 2019, »
Је ли, дакле, благословено телесно општење и пре давања брачног завета? Како је то решено?

Pa nije po "pravilima", ali u praksi mnogi veoma dobri svestenici tolerisu.