Praise the Lord and pass the ammunition!

Author Topic: Istorija moderne Srbije  (Read 9280 times)

0 Members and 9 Guests are viewing this topic.

Auror

Re: Istorija moderne Srbije
« Reply #375 on: October 05, 04:03:25 PM 2019, »
NATO propagandni letak, 1999.


Auror

Re: Istorija moderne Srbije
« Reply #376 on: October 06, 04:05:35 PM 2019, »
Proboj Solunskog fronta je još jedna "slavna srbska pobeda", koja je u osnovi laž & mitologija.

Solunski front je osnovan oktobra 1915. (od strane Velike Britanije i Francuske) u cilju pomoći Srbiji i bio je stabilan (sa ujednačenim odnosom snaga) sve do septembra 1918. Nešto pre toga, od 8. avgusta 1918, Saveznici vrše masivnu ofanzivu u severnoj Francuskoj i Belgiji (tzv. Ofanziva od sto dana), koja je dovela do sloma vojne sposobnosti Centralnih sila i kraja Velikog rata.

Solunski front je probilo ovo:

« Last Edit: October 10, 06:09:48 PM 2019, by Auror »

Auror

Re: Istorija moderne Srbije
« Reply #377 on: October 09, 12:17:18 AM 2019, »
Irinej: do gospodina Vučiča, Srbija je kaskala


Auror

Re: Istorija moderne Srbije
« Reply #378 on: October 09, 12:19:22 AM 2019, »
Aleksandru Vučiću Orden Svetog Save


Auror

Re: Istorija moderne Srbije
« Reply #379 on: October 09, 12:57:51 AM 2019, »
Istinski strašni prizori.

John Connor

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 1465
  • Total likes: 2632
  • Gender: Male
  • Judgment Day is inevitable.
    • View Profile
Re: Istorija moderne Srbije
« Reply #380 on: October 09, 02:18:34 AM 2019, »
Kakva tuga... uzas... :(
Praise the Lord! (and pass the ammunition)

Vegeta

Re: Istorija moderne Srbije
« Reply #381 on: October 09, 04:21:18 PM 2019, »
Ono malkice poštovanja što sam imao za Irineja je upravo isparilo. Trolovanja dostojan prizor.
Strength is the only thing that matters in this world.
Everything else is just a delusion for the weak.

John Connor

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 1465
  • Total likes: 2632
  • Gender: Male
  • Judgment Day is inevitable.
    • View Profile
Re: Istorija moderne Srbije
« Reply #382 on: October 09, 07:29:04 PM 2019, »
Kao pravoslavac mogu samo da kazem:

Praise the Lord! (and pass the ammunition)

Auror

Re: Istorija moderne Srbije
« Reply #383 on: October 09, 08:59:50 PM 2019, »
Jedan drugi deda potpuno drugačije gleda na stvari:


Predsednik je najveći neprijatelj Srbije - Milojko Pantić



Vostani Serbie - Milojko Pantić


John Connor

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 1465
  • Total likes: 2632
  • Gender: Male
  • Judgment Day is inevitable.
    • View Profile
Re: Istorija moderne Srbije
« Reply #384 on: October 09, 09:07:38 PM 2019, »
Ma o toj bitangi nema vise sta da se kaze. Svakom normalnom je sve jasno. Ostalima ne vredi pricati.

Trebalo bi sada reci par reci o SPC i njenoj neslavnoj ulozi u drustvenim dogadjanjima tokom svih ovih godina i decenija. Ovo je samo kulminacija. Nego nisam sad raspolozen.
Praise the Lord! (and pass the ammunition)

Ivan

Re: Istorija moderne Srbije
« Reply #385 on: October 10, 05:31:37 PM 2019, »
Замислите да сваког дана идете 35 километара на посао. Али, не превозом, него пешке. И да немате плату. Плата вам је што сте живи. Замислите да на послу копате камен.

Или, градите фабрику. Или копате водовод. Од хране, добијете пола векне хлеба. Сваки други дан. Понекад супа, ко зна од чега. Грејања нема, дрвене бараке кроз чије несавршене зидове хуче ледени ветар је место становања. Не и одмора, јер нема одмора: или се ноћу спава, или се иде на посао. Сваки дан, око 18 километара у једном правцу, па исто толико назад. Пешке. Док не умрете. Ако вас пре тога неко не убије кундаком јер сте Србин. Или вас покоси тифус или нека друга страшна болест. Или се, просто, отрујете јер са ђубришта узимате остатке бачене хране, често пресне, која није била довољно добра ни да се скува. Или вам промрзлине дођу главе. Немате обућу, боси идете било да је лето, или она зима. Одећа више није одећа, рите су то, дроњци. И не чуди, једино то и носите три године. Притом, нема везе да ли сте мушко или женско. Имате ли 92 или осам година. Нема везе да ли сте војник или цивил. Не, ништа нема везе, само да сте Срби.

Сви знате за Зејтинлик, 7.441 наших предака је тамо оставило кости током Солунског фронта. А знате ли за место на коме лежи 7.670 њих, помрлих и убијених у Великом рату? Ово је прича управо о том, "Северном Зејтинлику" нашег страдања.

Бохемија. Сада Чешка, не тако давно Чехословачка, а у време када ова прича почиње - Аустроугарска. Ту, на северозападу Чешке, у некадашњем Хајнрихсгрину, оформљен је логор за ратне заробљенике. Тако је бар требало да буде, када су први заробљени Руси доведени у јуну 1915. Доведени су и неки заробљени италијански војници. Али, када је тројним нападом Аустроугарске, Немачке и Бугарске у зиму 1915/1916 уследио слом Србије, у новоизграђени логор у Хајнрихсгрину почели су да доводе наше претке. Само... Не једино војнике, већ и цивиле. Жене и децу. Старце. Заправо, од 66.000 заробљеника, ограђених бодљикавом жицом и под суровом стражом Аустроугара, више од 40.000 је било Срба. А од њих, око 12.000 цивила.

Умирало се сваки дан. Иако је Хајнрихсгрин, по жицама и рефлекторима, био тек претеча концентрационих логора из Другог светског рата, у њему се стварно умирало сваки дан. Понекад од батина стражарских. Понекад од пуцња, из обести, за које нико није никада одговарао. Чешће од глади. Још чешће од мучења тешким радом. Камен се копао недалеко од логора. Али, оних 18 километара даље ишло се у Соколов, да се гради фабрика. Пешке, сваки дан. По 18 километара тамо и амо. А у међувремену рад. Градиле се и пруге. Аустоугари су за то време радили се нашом децом. О, нарочито са децом. Она су била одвојена у посебне павиљоне, у којима су - преваспитавана. Шта то тачно значи можете да замислите и сами, сада када знате колико се водило рачуна о томе да преживе одрасли поробљени Срби.

Парче хлеба на дан, прозирна супа понекад и - рад, увек. До смрти. А било је смрти у Хајнрихсгрину баш много. То место је, када Аустроугарске више није било, преименовано у Јиндриховице, по чешком називу за њега. И сада се тако зове. Није далеко од чувене бање Карлови Вари, тек 25 километара. Није смрт никада ни далеко од живота. Нити мучење немоћних од уживања незаинтересованих.

У Јиндриховицама је најстарији умрли заточени Србин имао 92 године. Неки кажу свештеник, неки да је чак био епископ. Најмлађи који је тамо скончао био је његов праунук, имао је само осам година. Да испричате осмогодишњацима све ово, вероватно вас не би вас разумели. Али, ни осамнаестогодишњаке не уче о Јиндриховицама.

Маузолеј који је изграђен тамо после Великог рата садржи кости 7.570 наших предака. И 189 Руса. У оближњем шумарку, који није постојао у оно време већ је то било гробље, леже посмртни остаци још око стотину Срба. Леже и њихови споменици, заборављени од свих нас. Редом, Душан Недељковић, резервни пешадијски капетан 1. класе, Крушевац, рођен 1876. – умро 27. новембра 1916; Божидар Рајковић из Пожаревца, рођен 1895. - умро 9. априла 1918; Станко Стојковић, свршени питомац војно-техничког завода у Крагујевцу, рођен 1885. – умро 22/23. јуна 1917...

У маузолеју су хиљаде кутија, дугих 79 сантиметара, широких и високих по 30. У ту костурницу смештене су кости 7.570 Срба. Које не морамо да знамо по именима, зна њих Бог, као и сваког мученика. Али, морамо да знамо за наш "Северни Зејтинлик". За осмогодишњаке који су тамо умирали. Или слуге Божије, 92 године старе. Или оне војнике који су бранили идеју о слободи. Или жене, које су баш у Јиндриховицама скончале.

Да, замислите да сваког дана идете 35 километара на посао. Али, не превозом, него пешке. И да немате плату. Плата вам је што сте живи. И, замислите да на послу копате камен. Од хране, добијете пола векне хлеба. Али не сваки дан, већ сваки други. Обуће нема. А од одеће, само рите. Рад и батине. То су следовања, јер сте се усудили на нешто страшно - да не одустанете од слободе.

Замислили?

Е, онда сте почели да враћате дуг прецима. Бог душе да им прости.

Дарко Николић

https://www.facebook.com/114822496546309/posts/139682657393626?sfns=mo


Florenntina

Re: Istorija moderne Srbije
« Reply #386 on: October 11, 05:49:19 AM 2019, »
Hvala brate Ivane na tekstu. Mislim da mi je pradeda koji je bio trgovac umro u tom ili nekom slicnom logoru. U porodici je ostala prica da je poslednji “obrok” dao za cigaretu i umro od gladi u nekom logoru. Postoje li negde da znas podaci o imenima tih logorasa?

Prabaka je posle odgajala sama sestoro dece tako da je deda odrastao bez oca. Moju baku opet u sledecoj generaciji su kasnije urnisali komunisti pa je otac odrastao bez majke...

Kada pogledas, a to verovatno moze da svedoci skoro svaka porodica kroz svoju istoriju, strasnu golgotu je prosao srpski narod... Neka nam je Gospod Bog u pomoci!

Florenntina

Re: Istorija moderne Srbije
« Reply #387 on: October 11, 08:32:49 AM 2019, »
85 godina od atentata na kralja Aleksandra

Ma koliko o prošlosti pisali ili pričali ne može se sve kazati. Uvijek se nečega dok smo živi prisjetimo i u datom vremenu mislimo da je nešto aktuelno i nedovoljno kazano. Događaji poput atentata na kralja Aleksandra Karađorđevića (1888-1934) 9. oktobra 1934. godine su nedovoljno detaljno obrađeni i rasvijetljeni.

atentat kralj aleksandar (1).jpg

To sve prate različita prikazivanja  neslaganja i mladim drugačija prestavljanja. Rzličito se tumače i povodi.

Herceg-Novi i njegovi građani su posljednji grad u tadašnjoj zemlji koji je na „put mira“ ispratio kralja ujedinitelja za Marsej i Francusku, gdje je ubijen

U cilju  učvršćenja što jačeg prijateljstva i rješenja izvjesnih međunarodnihi pitanja, od koji je zavisio mir u Evropi, kralj Aleksandar se odlučio na put u Pariz. Iz Beograda  je krenuo s kraljicom Marijom, knezom Pavlom  i svitom 4. oktobra 1934. godine u ponoć.

Do Kosovske Mitrovice putovali su vozom, a odatle automobilom, preko Crne Gore do Zelenike, gdje se 6. oktobra ukrcao na razarač „Dubrovnik“

O ovim danima, prije osam i po decenija, piše publicista Branislav Stepanović: „...Poslije dugog  razgovora sa knezom  Pavlom  na palubi broda, kralj se oprostio sa knezom i kraljicom, koja je zbog bure na moru otputovala vozom za Francusku. Kada je 'Dubrovnik' zaparao talase sinjeg Jadranskog mora, ogromna masa svijeta sa obale oduševljeno je klicala svom vladaru, sve dok se brod nije izgubio na horizontu...“.

Prije nego što se uputio na put bez povratka, kralj Aleksandar je posjetio manastir Savinu, da se u velikoj svetinji pomoli sa pratnjom za veliku misiju mira o kojoj je pisala cjelokupna evropska štampa.

Stepanović citira njemački „Frankfurter Zeitung“: „Prema tome, u posjeti kralja Aleksandra Francuskoj, prvoj za 15 godina njegove vladavine, treba gledati jedan prvoklasni politički događaj, koji ima  da stvori jednu potpuno novu situaciju“.

Prilikom dolaska kralja i njegove svite u manastiru Savina, prema zapisu kasnijeg patrijarha srpskog Gavrila Dožića, kralj je poželio da sam  povuče kanap za crkveno zvono i zazvonilo je na način kojim se oglašava nečija smrt.

To je bio vrlo loš znak i najavljivao je tragediju.  Aleksandar se prekrstio i nasmijan izašao iz crkve.

“Teško nama“, prošaptao je mitropolit Dožić knezu Pavlu i dodao: “Teško njemu i nama bez njega“.

Dugo je na razaraču "Dubrovnik" trajala rasprava kneza Pavle i komandanta broda, koji su upozoravali Aleksanda da za Francusku putuje vozom, ali je njegova odluka bila brod, a da knez i kraljica do Marsela dođu vozom.

Moralo je biti kako je odlučio suveren. A novinari su zabilježili taj rastanak u hercegnovskom zalivu.

Književnik Vuk Drašković u svom romanu „Aleksandar od Jugoslavije“, koristeći arhivu, zapisao je: „U Zelenici rasprave više nije bilo.Znali su da mora biti onako kako je on odlučio. Brod su napustili kraljica Marija, knez Pavle i knjeginja Olga. Aleksandar se. najprije, oprostio od supruge. Skinuo je srebrni i  veliki starinski prsten sa lijeve ruke. Govorilo se da je taj prsten nosio car Dušan i da je bio Aleksandrova amajlija“.

Cjelokupna francuska štampa srdačno je  pozdravljala kraljev dolazak. Svi listovi su se utrkivali u donošenju što ljepših i pohvalnih članaka. Pisalo se o njegovim junačkim podvizima i golgotskim stradanjima za vrijeme povlačenjima u Prvom svjetskom ratu preko Albanije, pa je i posljednji franciuski seljak znao ko im dolazi u goste.

Cijeli narod se spremao da, što veličanstvenije, dočeka svog najvećeg i najvjernijeg prijatelja. Naročito Marsej, kome je proslavljeni vojskovođa želio da ukaže posebnu čast, uprkos opomena i odvraćanjima da se ne iskrcava u taj kosmopolitski grad, u kome je teško bditi nad bezbjednošću njegove ličnosti.

On se nije obazirao  na opasnosti, jer je htio da prvi njegov gest na francuskom tlu bude posvećen uspomeni na slavne dane Solunske vojske, na odavanju priznanjai zahvalnosti izginulim ratnim drugovima francuske Istoče vojske...

Ministar francuske mornarice Pietri, sa svitom, na krstarici Kolbert i komandant prve pomorske ekskadrile admiral Dioba na kontratorpiljeru Žerfo, pošli su u susret  jugoslovenskom suverenu, u pratnji još jedne krstarice, tri  topiljera, dva kontratorpiljera i 12  podmornica.

Jedan  dio susreo je kralja na 150, a Kolbert sa ministrom Pijetrijem na 75 kilometara od obale.

U tri i po  časa „Dubrovnik“ je ušao u pristanište i sa 21 topovskim hicem pozdravio francusko tlo, na šta su odgovorili francuske krstarice sa pristaništa. Na pristaništu visokog gosta  su očekivali, između ostalih, ministar spoljnih poslova Francuske Luj Bartu, član Višeg ratnog savjeta  general Žorž, koji je bio pridodat na službu kralju, francuski poslanik u Beogradu Nažjar i predsjednik marsejske opštine Ribo.

U admiralskoj uniformi, sa lentom Legije časti, vojničkom medaljom i ratnim krstom sa palmama, kojima je bio odlikovan na Solunskom frontu, kralj je izišao na obalu. Pošto se pozdravio sa Bartuom i ostalom svitom i obišao počasnu četu,  kralj se uputio u automobilu.

U  16.15 časova povorka je krenula. Kralj je sjedao na zadnjem sjedištu desno, a Bartu lijevo. Prema njima je bio general  Žorž, a naprijed šofer i jedan agent.

Povorka je krenula  u pravcu spomenika Istočne vojske, brzinom od osam kilometara na sat. Oduševljeni  pozdravi i  klicanje prisutnog svijeta prolamali su vazduh. Tek  što su kraljeva kola odmakla stotinu metara od pristaniša i ušla u široku ulicu  Kanbijer, jedan korpulentan čovjek srednjeg rasta, pristojno obučen, izletio je iz gomile na trgu Berze i bez ikakve smetnje, sa parabelumom u ruci, dotrčao do kraljevih kola. Pošto se lijevom rukom uhvatio za karoseriju, skočio je na papuču i počeo da puca na kralja. Kralj je skliznuo niz sjedište i pao na pod kola.

Kola su stala. U tom momentu  general Žorž je skočio na atentatora, ali ga je ovaj jednim metkom pogodio u slabinu, a drugim u grudi i general, teško ranjen, pao je unazad.

Agent Gali je jurno na uvicu, ali je i on, teško pogođen, pao na kaldrmu.

Antetator se ponovo okrenuo kolima i produžio da puca na kralja, Bartua i generala Žorža, kada je atentatora po tjemenu glave samljom udario pukovnik Piole, koji je bio na konju.

atentat kralj aleksandar (2).jpg

Dvadesetak godina kasnije utvrđeno je da je francuski ministar Luj Bartu bio žrtva zalutalog metka koji je ispalio jedan francuski policajac.

Srpski obavještajac Vladeta Milićević (1898-1970) je nekoliko sati, preko svog izaslanika  Svetislava Lazarevića,  tražio od kralja na razaraču „Dubrovnik“ da se ne iskcava u Marselj, već da produži u pravcu Tulona, jer  u Marseju čekaju ustaški teroristi.

Zabilježeno je da je kralj Aleksandar rekao „kasno je za sve. Iskrcavamo se, protokol mora da se poštuje“ bile su kraljeve riječi.

 U Milićevićevoj ostavštini stoji i opis poslednjih minuta života kralja Aleksandra.

„Kralj je pogođen četiri put. Zgrčen je na sjedištu. Otvorena usta, krv curi niz bradu, pogled ukočen. Vozača nema za volanom. Šetka se  pore auta i hvata se za glavu. Šofer ne vozi u bolnicu nego u gradsku prefekturu. Stigla su dva mlada ljekara i jedan stariji, profesor univerziteta. Sa četiri hica ubice su pogodile cilj - u pluća, pored srca, iznad desnog bubrega, u lijevu mišicu i u palac desne ruke. Prva rana je bila smrtonosna. Presjekla je srčanu arteriju. Krv je isticala u mlazevima. Uzaludna je bila injekcija data u srce. Kralj se samo trgnuo, dvaput uzdahnuo i u pet  časova i pet minuta je izdahnuo. Prisutni tvrde sa posljednjim amanetom svom narodu: 'Čuvajte Jugoslaviju', mada je teško vjerovati da je u takvom stanju to kralj mogao da izgovori“.

Vijest o atentatu, koja je u Francuskoj saopštena preko radija, prenio je Radio Beograd.

Cijela zemlja i svit bili su u šoku. Jedino su atentori i organizatori bili zadovoljni jer su ispunili cilj. Na zajedničkoj sjednici Skupštine i Senata 11. oktobra zvaničo je saopšteno da je kralj ubijen. U zoru 14. oktobra razarač „Dubrovnik“ je u pratnji francuske mornarice ušao u splitsku luku“.

Preko 100.000 duša došlo je iz cijele Dalmacije i obližnjih krajeva Hercegovine  da posljednju počast oda svom ljubljenome kralju, palom  tamo daleko od rodne grude.

Od Splita, preko Zagreba i Beograda, dužinom cijele pruge, bili  su povorke naroda koji je sa upaljenim bakljama i cvijećem izašao  da odaje poslednju poštu svom kralju.

Glavni odbor dobrovoljaca u kojem su bili Mirko Komnenović tada predsjednik sreza Herceg-Novi i Mihajlo Mićo Pavlović koji je živio u Trebinju, izdali su  proglas svim ratnim  dobrovoljcima   Kraljevine Jugoslavij: „Drugovi ratni dobrovoljci Njegovog veličanstva kralja Aleksandra Prvog,  našeg  ljubljenog vladara,  herojskog komandanta koji nas je vodio kroz pobjede do oslobođenja i ujedinjenja  svih Jugoslovena - više nema. U Sabornoj crkvi 17. oktobra održano je opijelo na kom je činodejstvao patrijah Varnava, uz asistenciju izaslanika vaseljenskog  patrijarha Joakima, 24 episkopa i mnogo sveštenstva. Dan kasnije obavljena je sahrana u porodičnoj grobnici na Oplencu“.

U Boki i Crnoj Gori, odnosno Hercegovini, kao i u cijeloj Kraljevini Jugoslaviji, zvona su neprestalno zvonila. U Petijevićima kod Herceg-Novog i danas se u hramu Svete Petke čuva svijeća nedogorjela za dušu kralja tog tužnog oktobra 1934. godine.

Narod Boke, Kruševica i Zubaca je ubrzo je na Orjenu iz ruka kamenorezca Stanka Lepetića sa Mokrina svom kralju mučeniku podigao spomenik.

Spomenik na Orjenu su srušili Italijani 1941. godine,  a spomenik sa likom kralja na Savini su sklonili partizani. Isti je sačuvao Rade Ogurlić u svom podrumu,  a zatim Božidar Vlaović, koji je, po blagoslovu mitropolita Amhilohija, vraćen manastiru Savina i postavljen u porti ovog drevnog hrama.

U velikoj manastirskoj crkvi na Savini i danas stoji klupa u kojoj je 6. oktobra 1934. godine sjedao kralj.

Prije pet godina povodom 80 godina od atentata u Marselju priče Novljana o poslednjim danima kralja Aleksandr u Herceg-Novom zabilježo je i sačuvao od zaborava u svom dokumentarnom filmu „Posljednji korak“ novinar Perica Đaković.

Ovaj tekst je podsjećanje na neveseli jubilej i namijenjen je posebno mladim čitaocima da im pomogne da ne zaborave prošlost, posebno tešku, sa željom da se ostvare želje-pomenulo se, ne  ponovilo se“.

Ivan

Re: Istorija moderne Srbije
« Reply #388 on: October 11, 08:37:47 PM 2019, »
Postoje li negde da znas podaci o imenima tih logorasa?

Ne znam. Ne pratim ja to, na ovo sam slucajno naisao na fb. Mene te stvari uzasno uznemiravaju, krv mi prokljuca i padne mi mrak na oci.

Ivan

Re: Istorija moderne Srbije
« Reply #389 on: October 11, 08:40:29 PM 2019, »
"Ја ноћас идем на Мањачу да протерам оно твоје војске што имаш, а то ће ујутру урадити и генерал Младић у Которском код Добоја кад крене за Хан Пјесак, јер знамо да се и тамо налази један део твоје јединице.

Уколико не напустиш територију Републике Српске отворено ти претим да ћемо ући у оружани сукоб, ми Срби између себе.
Ја имам 3 500 хиљаде војника а ти 150, па ћемо видети ко ће изаћи као победник.
Војска Републике Српске нису ненаоружане избеглице у Ердуту.
Имаш 24 сата и хоћу да те нема."

Ово је генерал Манојло Миловановић поручио Аркану на састанку у Бањалуци 1995. године на коме су присуствовали и председник Радован Караџић и генерал Ратко Младић.

Састанак је тражио лично Манојло Миловановић јер је Аркан два дана раније у Приједору ухапсио тада пуковника Дринског корпуса Светозара Андрића, ошишао га до главе, претукао и одузео му возило.

Након овог састанка Аркан је напустио Републику Српску, кажу да је ово био први пут да се Аркан пред неким повукао.

Генерал ВРС Манојло Миловановић 1943-2019.

https://www.facebook.com/dean.savicic.9/posts/2458417970893734