Praise the Lord and pass the ammunition!

Author Topic: Књига о Јову  (Read 1242 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Добривоје

Књига о Јову
« on: April 17, 10:54:34 AM 2019, »
When God Allows Suffering And Doesn't Tell Us Why
- An Orthodox Understanding of the Book of Job

When God steps in, He does not tell them why. Instead, He takes Job on a cosmic tour of creation and reminds him that no matter how small or great the things in the cosmos are even these are beyond Job's full comprehension. He could not understand God's governance of the whole system if he tried . . .

Job is one of my favorite Old Testament books.

It begins with a challenge. God points out how righteous and blameless Job is. Satan claims Job is only good because God gives him wealth and health. He says that God is not loved for Himself, but that He is only making mercenaries.

Like us, the characters are totally unaware of what is going on behind the scenes and they spend most of their time trying to figure out why God was allowing Job to suffer so many evils.


When God steps in, He does not tell them why. Instead, He takes Job on a cosmic tour of creation and reminds him that no matter how small or great the things in the cosmos are even these are beyond Job's full comprehension. He could not understand God's governance of the whole system if he tried — and he certainly could not take over the controls even if he wanted to.

God describes Behemoth and Leviathan and tells Job that even these are on His leash.

The human characters were all assuming that somehow the world has to be fair if God is just. God shows them this fallen world is not fair, He does not run it on fairness — instead, He governs the flawed cosmos in wisdom.

Through it all, Job never complained of the loss of his wealth or health, what he really wanted was his relationship with God. And though he had moments of doubt, he also continued to trust — "Though He slay me, YET will I trust him." (Job 13:15). And when God appears in a theophany, Job stops asking why these things had happened, "Now my eyes have seen Thee". Job is satisfied.

Then God restores all things to Job, more than he had before. Not as a reward for passing some test, but simply as a gift of grace.

In the end, that great dragon — the true Leviathan — the Devil, is shown to be wrong. God is lovable and righteous. People love Him for Himself and not just for the things He can give them.

I came across a great quote that says it all, whenever we think we can run things better than God. It comes from a 19th century Frenchman who was renowned for his oratorical skills. His name was J.M.L. Monsabre, and he said,

"If God would concede me His omnipotence for 24 hours, you would see how many changes I would make in the world. But if He gave me His wisdom too, I would leave things as they are.”

Wisdom, let us attend!

David Hawthorne
Russian Faith
« Last Edit: April 17, 10:56:31 AM 2019, by Добривоје »
само је смрт сигуран посао

Vegeta

Re: Књига о Јову
« Reply #1 on: April 17, 02:55:28 PM 2019, »
"If God would concede me His omnipotence for 24 hours, you would see how many changes I would make in the world. But if He gave me His wisdom too, I would leave things as they are.”

Wisdom, let us attend!

Ja bih napravio paralelni univerzum van njegove jurizdikcije i prešao tamo.
Strength is the only thing that matters in this world.
Everything else is just a delusion for the weak.

John Connor

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 2653
  • Total likes: 4572
  • Gender: Male
  • Judgment Day is inevitable.
    • View Profile
Re: Књига о Јову
« Reply #2 on: April 17, 03:06:33 PM 2019, »
Ja bih napravio paralelni univerzum van njegove jurizdikcije i prešao tamo.

Separatist!  :D 
'Everything the State says is a lie, and everything it has it has stolen.'

Carolus Rex

Re: Књига о Јову
« Reply #3 on: April 17, 04:52:44 PM 2019, »
Ja bih napravio paralelni univerzum van njegove jurizdikcije i prešao tamo.

U mestu sličnom tome već živiš.

Добривоје

Re: Књига о Јову
« Reply #4 on: April 17, 07:43:39 PM 2019, »
Кад би Јов живео данас

Свето Писмо није књига која је писана само особама које су биле савременици библијских писаца. То је порука која и данас траје, упућена је нама, открива нам Бога и мотивише нас да се ка Њему крећемо. Зато и није изненађујуће да у оквиру богослужења Свето Писмо (а нарочито Јеванђеље) заузима толико значајно место.

Шта би било кад би Јов живео данас?

У Библији видимо да је Јов праведник који је изгубио сво имање, децу и сопствено здравље. Његова три пријатеља, уљуљкана у једину тада прихватљиву теологију, говоре како га је невоља снашла зато што је сагрешио, те је изазвао гнев Божији. Јов негира могућност да је несрећа која га је задесила последица Божије правде, јер би таква казна превазилазила његову грешност, коју не пориче. Јов се не одриче Бога, ни љубави Божије али уједно тражи објашњење, дијалог, смисао. На крају, Господ се открива предочавајући величину и величанственост творевине, наводећи Јова на закључак да је Божији промисао савршен и добар, и да Бог никад не престаје да воли оне који су Му верни – иако се човеку некад чини да праведни, тј.они који су у Божијој близини, пате више неголи грешни.

Зашто уопште Сатана тражи од Бога дозволу да искушава праведника? Зато што сматра да је Јовова  љубав условљена добрима у којима ужива. Сатана сматра да човек воли свог Родитеља све док му Овај угађа. Ако и уколико осети бол, невољу и губитак, човек ће се окренути против Бога, „псоваће Га у очи“(Јов 1, 12).  Нажалост, много пута је Сатана по овом питању био у праву. Често људи не увиђају да се Божије савезништво не састоји из договора „дај ми и даћу ти“, већ из: „воли безусловно“. Јер Бог нас воли безусловно и једино ако такву љубав имамо, ми можемо бити деца достојна свог Небеског Оца. Христос је узео људску природу да би она учествовала у безусловној љубави према другоме, што јесте воља Божија. А ми, ако смо с Христом сједињени, на крст смо пристали – пристали смо на безусловну љубав.

Љубав која не жели да трпи због (Бога или) ближњег, која завиди, која тражи своје, љубав која не жели сувише тога да сноси, љубав која престаје – није љубав. (1.Кор.13). Зашто бисмо онда помишљали да, уколико трпимо, Бог није са нама? Тим пре Он јесте са нама. Бог је с нама, уколико је та патња – патња по правди и љубави, а не по људској малодушности и незадовољству ситне душе.

Шта нам још поручује књига о Јову? „Браћа моја изневерише као поток, као бујни потоци прођоше, који су мутни од леда, у којима се сакрива снег, кад се откраве отеку, кад се загреју нестане их с места њихових, тамо амо скрећу са путева својих, иду у ништа и губе се.“(Јов 6,15-18) Човек остаје сам. Буде изневерен и од најближих. Јовови пријатељи (који слове за мудраце) нису утеха у тешкој ситуацији, они не прихватају његово другачије виђење живота, грубо се држе онога што им друштво промовише као једино исправно схватање и, сходно томе, оптужују га да је сам крив за муку у којој се нашао. Чак и Јовова жена не разуме мужевљеву доследност у доброти (Јов 2,9). Јов се осећа усамљено, напуштено, али ипак истрајава и не жели да се одрекне своје доброте, ни свога Бога.

Није данашње друштво драстично другачије од тадашњег. И данас доброг човека који упадне у невољу сматрају будалом, неспособњаковићем или прикривеним грешником. Јовови пријатељи су држали обимне говоре у којима су га посматрали само као шраф у теолошкој машини који су устројили други и Јов није могао никако другачије да стоји у њиховом виђењу. Машина не функционише, шраф, дакле, не паше. Данас би ти пријатељи били они који се сматрају „продуховљеним“ верницима, а нису ништа више од гордих прелесника. Можда би то био и неки строги духовник који би невољника напао како је он сâм крив за своју судбину и како му следује строга епитимија и покајање. А можда би ти лажни пријатељи били неки трећи, рецимо, они који нас наговарају да одустанемо од своје доброте зарад пословних или материјалних интереса. Како год, човек често помисли да је сâм. Али овде видимо нешто веома важно: Јов ни на један једини тренутак не пристаје да се помири са идејом да је он „покварени шраф“, не жели да „заигра“ у њиховој представи о добру и злу, правди и неправди, кривици и казни. Јов има лични однос са Богом и поуздано зна где у том односу стоји и колико воли Бога. Јов одговара својим такозваним пријатељима:

„Треба ли да говорите за Бога неправду или превару да говорите за њега? Треба ли да му гледате ко је ко? Требате ли да се препирете за Бога? Хоће ли бити добро кад вас стане испитивати? Хоћете ли га преварити као што се вара човек? (…) Величанство његово неће ли вас уплашити? (..) Ћутите, и пустите ме да ја говорим, па нека ме снађе што му драго. (…) Гле, да ме и убије, опет ћу се уздати у њега, али ћу бранити своје путеве пред њим. И он ће ми бити спасење, јер лицемер неће изаћи пред њега. (…) Да сад умукнем, издахнуо бих.“(Јов.13, 7-20)

Јов признаје Божију сувереност и свезнање, али с друге стране,  не жели  да ћути (толико, да он каже како не може да ћути), све у њему вапије да се сретне са Богом. Јовова вера у Бога је толико силна, али он жели да зна разлоге невоље у коју је запао. Јов, дакле, иако изузетно поштује Бога као Творца и Господара, он остварује лични однос са Богом као са пријатељем, и жели да схвати своје место у Његовом Промислу. При том се Јов не обазире на идеје који му пријатељи сричу, а које представљају Бога као строгог Судију, а човека као пуког слугу. У таквој теологији «мудраци»  негирају и посебност сваког односа на релацији Бог-човек, негирају и величину Божијег Промисла, чим сматрају да они поседују „рецепт“ за живот. Сам Јов каже да, кад би своју парницу изнео пред престо Божији, Бог се не би судио с њим, већ би му помогао (Јов 23,3-6). Јовов вапај није тек тугованка због муке у којој се нашао, малодушно цвиљење над судбином, нити је тек гнев против Господа, не, то је вапај човеков за Божијим присуством: „Гле, ако пођем напред нема га, ако ли натраг, не находим га, ако налево ради, не видим га, ако надесно, заклонио се, не могу га видети. Али он зна пут мој: кад ме окуша, изаћи ћу као злато.“(Јов 23, 8-10)

Јов је пример храброг човека по сваку цену истрајног у својој доброти и љубави према Господу. Иако признаје да, у суштини, нема никог праведног у поређењу са Богом (25, 4-6), Јов одбија да самог себе осуди као непријатеља Божијег и говори мудрацима: „Не дао Бог да пристанем да имате право – док дишем нећу одступити од своје доброте.“(27,5)

Данас хришћани често под изговором смирења исувише слушају савремене мудраце који их лако убеде да су за сву своју невољу они сами одговорни. Некад се одлази у друге крајњости, те се свака животна недаћа сматра крстом за који ћемо добити награду као велики мученици и исповедници. (Ово стремљење ка величању сопствених мука и склоност ка личном или националном самосажаљењу веома је честа код нас, Срба.) У оба наведена случаја одбацујемо оно што Бог од нас тражи – љубав која «не тражи своје» и зрело и одговорно сагледавање својих поступака. Нико при том не побија потребу доброг духовника, то је чак и пожељно, било би лепо да се Јову у причи нашао један ваљан пријатељ који би му дао добар савет. Али духовник не сме сасвим заменити наше лично духовно расуђивање. Онда никад нећемо остварити лични однос са Богом, већ ће то остати само наш однос са духовником. Замислите да је Јов под изговором смирења послушао савете пријатеља- мудраца, који су тада у јеврејском друштву били  паралела данашњим духовницима.

Црквени оци и теолози често истичу да је Јов праслика Христова. Узимајући речено у обзир, замислите и да је Христос под изговором смирења признао све за што су Га оптужили свештеници. Али Он то није учинио и Његов другачији поступак је тешко и беспотребно замишљати. Христос је  још више од Јова истрајао у својим мукама. И Он је молио избављење од невоља у Гетсиманском врту (Мк.14,35-36), вапио је за Очевим присуством у највећој муци, и већини људи је деловало да Га је Бог оставио због Његове грешности. Пљуван, презрен, проглашен јеретиком, прелесником, државним непријатељем, Христос Праведник не признаје своју кривицу на лажне оптужбе, али признаје истину – да је Син Божији и Он сâм Истина (Мк.14,62; Јн.18,38).  Христос је вапио на крсту „Боже, Боже, зашто си ме оставио?”(Мк.15,34). Ту није исказана Његова сумња у Божије присуство, већ вапај целокупног људског рода, вапај који је неопходан да и ми приносимо сваки пут кад нас невоља присили да питамо: Ко сам ја и ко могу бити? Где су моји пријатељи? Зашто оволики бол? Где је правда? Где је истина? Где је мир? Где је мој Бог?  И све док смо гладни и жедни правде, чисти срцем, а истрајавамо у невољама и  верности Богу, одговор можда за овога живота нећемо чути, али Христос нас ни на један једини трен неће оставити, ни напустити, до свршетка века (Мт.28,20).

Било би лепо да следимо Јовов пример и да, док дишемо, упркос свему и упркос свима, не одступимо од своје доброте ни вере у присутног Бога. Немојмо бити верни због очекиване награде, јер тада наша љубав тражи своје; немојмо истрајавати ни због прелесног доживљавања сопствених мукâ као светих и прочишћујућих – будимо добри и верни Богу просто зато јер Га волимо. Јер за љубав и храброст нису потребни разлози.

Блог Авденаго
само је смрт сигуран посао

Vegeta

Re: Књига о Јову
« Reply #5 on: April 17, 08:31:31 PM 2019, »
Ja bih napravio paralelni univerzum van njegove jurizdikcije i prešao tamo.

U mestu sličnom tome već živiš.

E, ali taj paralelni bih napravio tako da u njemu budem večan i svemoguć.
Strength is the only thing that matters in this world.
Everything else is just a delusion for the weak.

John Connor

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 2653
  • Total likes: 4572
  • Gender: Male
  • Judgment Day is inevitable.
    • View Profile
Re: Књига о Јову
« Reply #6 on: April 17, 08:33:30 PM 2019, »
To oce i Bernie Sanders... ;)
'Everything the State says is a lie, and everything it has it has stolen.'

Vegeta

Re: Књига о Јову
« Reply #7 on: April 17, 09:43:29 PM 2019, »
Bernie hoće da parazitira na onome što su drugi stvorili.
Politički ekvivalent onoga što bih ja hteo je da kolonizujem i teraformiram pustu planetu, od nule.
Strength is the only thing that matters in this world.
Everything else is just a delusion for the weak.

Dijana

  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 610
  • Total likes: 334
  • Gender: Female
  • Evo cveta dovoljno smelog da miriše
    • View Profile
    • Logosna Zrnca
Re: Књига о Јову
« Reply #8 on: April 22, 12:05:56 PM 2019, »
Bilo je više dobrih članaka o Jovu, čini mi se da je jedan djelo ili samo prenijet od strane Đolovića, žao mi je što ih nisam sačuvala.
Evo nešto zanimljivo (dio članka)

Књига о Јовy је књига о човековом испиту. Јовов интегритет, a са њим и интегритет сваког човека, тестиран је на најтежи могући начин: Поштује ли он Бога из правог разлога? Да ли је он побожан и послушан само због свог интереса, или постоји и нешто друго што би могло мотивисати човекова уверења и понашање? Насупрот својим пријатељима, Јов је на крају добио повољну оцену од свог судије, Бога. Из тог испита Јов излази као препорођен, духовно јачи и мудрији.

Да је сам живот нека врста испита – идеја је стара колико и људски род. Њене безбројне илустрације и бескрајне варијације налазимо у митологији, религији, уметности и свакодневном искуству. „Херој са хиљаду лица“ бива прозван и, ако је довољно храбар да прихвати изазов, он је упућен на пут дуготрајног и опасног испита. Херој зарања у подземни свет и, ако успе да преживи ту авантуру, враћа се да дели своје недељиво искуство са својим ближњима и сународницима.[1]

У многим старим еповима прихватити живот као испит и трагати за истином значи живети са патњом и недоумицама, и Књига о Јову није у том погледу никакав изузетак. Оно у чему се легенда о Јову разликује јесте наглашавање две теме које се тичу саме суштине наше егзистенције: значење људске патње и природа правде. Јов и његови пријатељи нису свесни небеске опкладе којом тужилац заводи Бога да му дозволи да тестира стварни интегритет и дубину вере Богу најпосвећенијег слуге. У том „прологу на небу“ људска патња је схваћена као начин тестирања човекове вере и правдољубивости, као експеримент који треба да утврди каква је стварно човекова природа.

Верни слуга Јов, он који је савесно страховао од Бога и избегавао чињење било каквог зла, лишен је свог високог друштвеног статуса и огромног богатства; што је још трагичније, све десеторо његове деце умире. Низом изненадних трагичних догађаја, највиши у рангу је срушен ниже него што би човек могао веровати да је могуће; некрунисани краљ је претворен у страшило, ружан и изобличен до те мере да једва може бити препознат. Други чин те драме почиње када његови пријатељи долазе да га утеше. Седам дана и седам ноћи они жале у застрашујућем ћутању, а тада ватромет ужарених речи претвара тишину дељеног бола у експлозију оптужби. Премда видно узбуђени, пријатељи не губе контролу над логичком нити својих речи и суочавају Јова са бескомпромисно ваљаним аргументом: Сва патња долази од Бога. Ти, Јову, патиш. Бог је праведан. Дакле, ти, Јову, си грешан.

Суочен са таквим непогрешивим размишљањем, Јов је у њему морао препознати не само „мудрост“ своје културе, традиције и религије, него и своја сопствена ранија схватања. Јер како бисмо могли сумњати да он сам није веровао да је свака патња резултат греха? Зар нам није предочено на почетку Књиге о Јову да се он плашио да се његова сопствена деца нису (не знајући то) огрешила против Бога? Бог одмазде мора да је био и Јовов Бог, али Јов ипак није могао прихватити закључак који су му пријатељи наметали. Ако је он, међутим, невин, где је грешка у том оптужујућем силогизму? Прва премиса је прихватљива: Сва патња долази од Бога. Друга премиса би морала гласити: Ја, Јов, сам невин. Дакле… Дакле шта? Дакле, Бог је неправедан. Бог је неправедан зато што дозвољава злима да живе некажњено, а гази по онима који су невини.

Ако уништење породице и красте које су му засуле читаво тело нису прелиле Јовову чашу стрпљења, тај неочекивани увид сигурно јесте. Од тог момента па надаље, он више није могао рећи: „Господ је дао, и Господ је узео; нека је блажено име Господње.“ Пријатељи су га гурали до зида онога што је прихватљиво и у шта се може веровати; услед све јачег притиска, није се срушио Јов већ зид. Јов је имао добре разлоге да прихвати јеретички закључак; његова сопствена судбина му је била најјача евиденција. Упркос томе, нешто у њему је одбило да тражи утеху у оптуживању Бога за своју патњу, а можда и за патњу читавог света. Као да се у Јововом срцу и души сам Бог расцепио на два: једно неправедно Божанство које је равнодушно према томе да ли су патња и врлина сразмерни, и праведно Божанство, његовог „сведока на небу“, који брине о својим поданицима.[2]

Пријатељи су неуморни у понављању добро утврђене лекције, али Јов све више усмерава своју измучену душу и своја изазовна питања према двоглавом Божанству. Пријатељи се понашају као да су продужена рука сумњичавог и непријатељски расположеног тужиоца, али Јов захтева да чује не само оптужбу него и пресуду од врховног судије. Тада, када полако пресушује бујица оптужби од стране пријатеља, почиње она права олуја, а тиме и кулминациони чин ове драме.

Оно што глас из вихора саопштава Јову је већ само по себи тешко поновити; још много теже је разабрати поруку коју крију те збуњујуће речи. Глас се обраћа Јову из небеских висина и слика пред његовим очима чаробну палету стварања. Али глас такође изражава више него грандиозност, повезаност и целокупност бесконачног ланца бића; моћни глас оног Неименованог је очигледно разљућен Јововим питањима:

„Ко је тај чије незналачке речи замрачују мој план тамом?“ (38, 2–3)

Чини се као да ће сви претходни Јовови испити и искушења бити ништавни према ономе што следи, јер чудесни глас наставља да оптужује:

„Где те је било када сам ја планирао ову планету,
Кажи ми кад си толико мудар.“ (38, 4–5)

Читава серија таквих питања од којих стаје дах је више него довољна да ућутка Јова и начини га свесним свог незнања и безначајности. Он схвата да треба да стави руку на уста и не изговори више компромитујућих речи; он схвата да мора да ућути, прихватајући да је само зрнце прашине.

Није ли онда Јов пао на испиту? Неће ли он бити још више кажњен за недостатак вере? На наше изненађење, Јов је награђен. He само да је награђен ретком (за људска бића и превише ретком) могућношћу да чује Божији глас, већ и све његово претходно богатство је повраћено и умножено. Насупрот Јову, његови пријатељи су критиковани; они су ти који су пали на испиту. Сам тај крај Књиге о Јову готово неизбежно намеће питање: Због чега је заправо Јов награђен? Да ли због тога што је био неоправдано подвргнут бруталном испиту? Или зато што је одбио да пред притиском својих пријатеља призна свој непознати грех? Или можда зато што је приликом „пријатељског убеђивања“ постао свестан да је наше уобичајено схватање Бога неодрживо? Или зато што, упркос најгорим мукама, никада није потпуно изгубио веру у Бога? Или је Јов награђен зато што је успео да схвати лекцију којој га је глас неименованог Божанства подучавао?

Једини наговештај који налазимо на крају Књиге о Јову је два пута поновљена тврдња да је Јов говорио истину о Богу, док његови пријатељи нису. Али шта је то тачно Јов рекао о Богу што би било истинито? И шта је лажно у ономе што су изрекли пријатељи? He Јов већ пријатељи су бранили Бога тврдећи да је он увек праведан; насупрот томе, Јов је презентовао незамисливу могућност да Бог (или бар једно његово лице) није праведан. Како је онда Јов говорио истину a пријатељи нису?

Чудни су путеви Господњи, не само у говору из вихора, већ и у епилогу те књиге. Чудни су путеви Господњи и његове речи можда нису усмерене на слово већ на дух Јововог неслагања са пријатељима. Тешко је превидети чињеницу да се величанствени глас из вихора уопште не осврће на питање божанске правде и неправде, у вези са којим се Јов и његови пријатељи тако жестоко разилазе. Уместо да се обраћа јасним, људским језиком, божански глас се изражава у загонеткама:

„Има ли киша оца?
Ко је зачео росу?
Из чијег стомака је рођен лед?
Чија утроба носи суснежицу?“[3] (38, 28–32)

Има ли киша оца? Како би Јов могао разрешити тај зеновски коан, када су и негативан и позитиван одговор бесмислени? Има ли киша оца? Какве то има везе са питањем да ли је Бог праведан? Какве то има везе са тим да ли је Јов говорио истинито о Богу?

Можда је Бог из епилога требало да каже да је Јов говорио истинитије него његови пријатељи, или да је Јов размишљао о Богу дубље него они. Још прецизније, права разлика се састоји у томе да је Јов заиста размишљао о Богу и мучио се да схвати његову скривену природу, док пријатељи нису ни покушали. Они су једноставно понављали добро утврђене клишее и оптуживали Јова за то што се усуђује да погледа преко зида догматизоване вере. Ако је Бог заиста безимен, као што то стваралац Књиге о Јову сугерише, Бог је такође непознат и несхватљив. Бог је непознат и несхватљив са тачке гледишта људских брига и проблема. Права природа Бога је онда можда тај коан који људи треба да настоје да реше.

Ако је божанска природа (а не питање о томе да ли киша има оца) човекова истинска загонетка, Јов је сигурно одмакао даље према њеном решењу него његови пријатељи. Он је покушао не само добро знани одговор већ и његову незамисливу негацију: можда Бог и није праведан, на крају крајева. To не значи да је људско схватање правде прави начин да се схвати божанска природа, као што људско схватање родитељства није начин да се схвати природа кише. Оно што је Јов можда схватио док је слушао узвишени глас јесте то колико су неадекватни људски термини „правда“ и „неправда“ када настојимо да разумемо путеве Господње. Могуће је да је Јов увидео да су ти и такви појмови штаке које су му сада насилно одузете и да, пре него што покуша да хода ослоњен на сопствене ноге, он прво треба да се дубоко поклони пред величанственим и неодољивим гласом. Надвладан и мистификован, Јов је прогутао свој понос, предао се безименом, и био је искупљен.

III
Многа збуњујућа питања су остала неодговорена у Књизи о Јовy. Једно од њих се тиче небеске опкладе: Зашто Бог дозвољава Сатани да тестира Јова? Зар Бог не зна унапред резултат тог теста? Ако зна, кога он онда покушава да разувери у истинитост Јовове вере? Себе? Тужиоца? Или он можда покушава да човека подучи важној лекцији и тиме му помогне да и даље духовно сазрева?

Друга неразјашњена загонетка се односи на нестанак Сатане после пролога. Шта се десило са тужиоцем? Да ли је он протеран са неба и кажњен да вечно лута земљом? Или, ако тужилац није ни протеран ни уништен, да није он некако интегрисан у неко друго биће? Да ли је могуће да је Сатана некако интегрисан у људско биће и људску душу? Или је он можда постао део Бога и Божије природе? Или и човека и Бога?[4]

Најважније неодговорено питање тиче се Јововог прихватања гласа из олује, као да он пружа задовољавајуће одговоре на Јовова питања. Зашто Јов није наставио са својим питањима када је коначно добио шансу да их постави самом Богу? Да ли је Јов заиста био задовољан, или можда чак и просвећен, оним што му је глас предочио, или је он једноставно устукнуо пред величанственим и неописивим Божијим присуством?[5]

Премда никада нећемо имати коначне одговоре на та питања, оно што засигурно знамо јесте то да, после Јова, троугаони однос између Бога, Сатане и човека више никада није могао бити исти. Глас из вихора је задовољио Јовово срце и дух, али он није ућуткао оне који су дошли после њега. Премда се Јов поклонио до земље, многи од његових наследника нису били спремни да следе његов пример. Јов је био први који је захтевао права човека, чак и ако се она косе са Божијим планом: он је захтевао да чује и зна објашњење за своје неподношљиве и неправедне патње. Јов је захтевао заједничку меру за човека и Бога, исти аршин који ће бити коришћен и за човекова и за Божиј&
Acquila non capit muscas

Dijana

  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 610
  • Total likes: 334
  • Gender: Female
  • Evo cveta dovoljno smelog da miriše
    • View Profile
    • Logosna Zrnca
Re: Књига о Јову
« Reply #9 on: August 17, 02:28:44 PM 2020, »
O smislu stradanja
Nikolaj S. Arsenjev
1.
Okruženi smo stradanjem. Sa svih strana, odasvuda oštri tonovi stradanja provaljuju u naš život. Dnevni list donosi saopštenja o stradanjima – čudnim, nepotrebnim, reklo bi se užasnim: srušio se avion, u njemu toliko i toliko putnika, toliko i toliko ljudi su živi izgoreli, toliko i toliko je povređeno u saobraćajnoj nesreći, neki u mukama umiru u bolnici… Gospode, zašto je to potrebno? A one žrtve, koje su pale u ratu, unakaženi, rastrgnuti leševi, ili oni koji su ostali među živima, ali osakaćeni bogalji? Ne želimo to da slušamo, ali nas to sa svih strana okružuje. A ta razaranja po čitavom svetu? Polovina Evrope je u ruševinama; ugljenisani leševi izvučeni iz podruma razorenih kuća. Velika dela evropske umetnosti, katedrale i zamkovi iz srednjeg veka i epohe renesanse, dvorci iz XVIII veka, muzeji, biblioteke, velike ruske nacionalne svetinje i spomenici starine – plod truda i rada desetina pokolenja – pretvoreni su u gomilu otpadaka i ruševina. A izrugivanja nad ljudima u koncentracionim logorima – boljševičkim i hitlerovskim, a torture i tamo i ovde. I – najvažnije – sistem mračnog boljševičkog terora, koji vlada jednom petinom zemaljske kugle. Kako to sve može da bude? Naravno, čovek je sam kriv, ali to plaćaju oni koji su možda najmanje krivi, nevine žrtve tuđe mržnje i mračnih sila koje su osvojile vlast u svetu. Šta je to? Slepi slučaj? Ali tada nema Proviđenja Božijeg. A ako postoji Božiji plan, Božije upravljanje svetom i sudbinom svega postojećeg, onda, možda, kao da je Bog u svom znanju o konačnoj sudbini sveta i čitave tvorevine zanemario sve prethodne stadijume našeg postojanja, sva stradanja naša, što, reklo bi se, prevazilazi snagu naše izdržljivosti i trpljenja, i gleda samo na konačni dobri smisao svega što se desilo, kao da nas ostavlja same u stradanju i nesreći? Ali je za naše religiozno osećanje i naš religiozni opit ovo neprihvatljivo. „Blizu je Gospod onima ucveljenog srca i spasiće smirene duhom.“ Ne možemo se ipak ograničiti na milosrđe i svemoć Božiju da bismo objasnili zagonetku stradanja. Bog je blag/dobar, ali nije apsolutno svemoguć; Bog je svemoguć, ali gleda samo na krajnji opšti rezultat i ravnodušan je prema našem stradanju – obe predstave jednako su neprihvatljive i približavaju se bezbožništvu ili iskrivljavanju lika Božijeg. „Bog je Ljubav“ – eto osnovnog, središnjeg hrišćanskog dogmata. On je jedini, svemogući Bog, Stvoritelj i Vladika sveta. On je dopustio stradanje. Kako to izmiriti?

To se ne izmiruje rasuđivanjem niti tananostima bogoslovlja i filosofije, već činjenicom Njegove blizine, Njegove blizine čak u stradanju našem, Njegove blizine nama posebno u stradanju našem.

2.
Blizina Njegova u stradanju nije objašnjenje našeg stradanja, već je ona preobraženje stradanja. Nešto se novo otvara, nešto novo uspeva, neka vrata se pred nama raskriljuju u dubinu, u dubinsku suštinu bića, u dubini Božijoj. Preobraženje stradanja, osvećenje stradanja. Za hrišćanina su koren i osnova ovoga dati u dobrovoljnom stradanju Sina Božijeg.

Stradanja jesu vrata, ali stradanja nisu samo vrata: ona mogu da budu i nešto više. Ona mogu biti izraz blizine Božije nama već sada, mogu biti početak prisustva Božijeg u nama: kroz Krst Gospodnji. Ogromna je vrednost u stradanju, u nemaštini i bedi, koje se smireno i poslušno primaju iz ruku Božijih. Postoji radost u ogoljenosti od svakog ličnog imanja, u gubitku svakog zemaljskog vlasništva, time se jače oseća i razumeva da Bog jeste blago moje i bogatstvo moje, da je On ono što jedino ostaje od svih blaga sveta i što ih više gubimo to nam je On bliži, tim pre Ga možemo zadobiti.

Teško je to, kako izgleda, pri fizičkim stradanjima, tu pomeranje iz našeg „ja“ mora, po svoj prilici, da bude još jače, tu još teže biva, i svojom snagom često ne možemo ta stradanja da prevladamo: naprosto nedostaje snage. Ali se dešava prosvetljenje i tog stradanja, preobraženje i tog stradanja. Čak se i Sin Božiji molio da Ga mine ta čaša. Ali ju je ispio i pobedio, viseći na Krstu, i užas stradanja i samoće i samu Smrt.

„Da bude volja Tvoja!“ – u tome je pomeranje, u tome je ključ za drugu, novu ravan na koju prelazimo ili, tačnije, u koju urastamo: preko svesnog i slobodnog potčinjavanja naše volje volji Božijoj. U tome je tajna i blagoslovenost i središnji smisao stradanja. Zato Krst Hristov, koji smo prihvatili, za nas postaje istočnik života.

3.
U Krstu Hristovom izrazila se neizmerna ljubav Božija. Krstu Hristovom nema paralele, ničeg u duhovnoj istoriji sveta nema sličnog njemu. U fizičkoj stvarnosti on je bio okružen dvama krstovima – dvama saraspetim razbojnicima. U duhovnoj ravni on visi usamljeno, ni sa čim nije uporediv. On jedini je put pomirenja između Boga i sveta. To jeste potpuno izuzetan događaj, paradoksalan, zapanjujući, zbunjujući i radostan, ni na šta nalik. U tome i jeste stvar što je on – izuzetan i neponovljiv.

„I kada ja budem podignut sa zemlje, sve ću privući sebi.“ Ovo je rekao On, dajući da se razume kakvom smrću On ima da umre (Jn. 12, 32–33). I u istom tom Jevanđelju govori se da je poslednja reč Raspetog na krstu bila: „Svršilo se“ (Τετέλεσται – Jn. 19, 30): ono odlučujuće se svršilo. Proboj Božiji u svet svršio se do kraja – do smrti. Nema se kuda dalje ići, ne može se više učiniti: veće ljubavi nema. Eto, u tome je smisao raspeća na krstu. Nema veće dubine do koje bi mogla da siđe ljubav Božija. „Na zemlju sišao si da spaseš Adama i na zemlji ne našavši ga čak do pakla si sišao da tražiš“ – usklikuje Crkva na jutrenje Velike Subote. Krst jeste „svet naš“, koji je pomirio svet, čoveka sa Bogom, bližnje sa daljnim. Sve se privlači: pregrada, „dijafragma“, koja nas deli, skida se.

Svršilo se! Do kraja se izlila Ljubav, do kraja se projavilo poslušanje Sina Božijeg – On je pak i Sin Čovečiji. Zato su se u njemu jednom na krstu, u Krstu Božijem, srele – Ljubav Božija koja se do kraja daje radi spasenja sveta („tako je voleo Bog svet da je dao Sina Svoga…“) i poslušanje do kraja, predavanje sebe do kraja volji Oca, čak do smrti krsne. Srele su se Ljubav Božija i punoća predavanja sebe, punoća poslušanja čovečijeg – u liku Sina Božijeg.

Putevi od Boga ka nama i od nas ka Bogu sreli su se na Krstu, slili su se u jedno – u raspeće Bogočoveka.

„O dubino neistraživa! O čudo nezamislivo!“ – tako to Crkva sozercava. „Svako znanje nadilazi Ljubav Hristova“, kaže apostol Pavle.

Neshvatljivo, ali je činjenica. Teško je sebi predstaviti, ali pokorava dušu, oživljava dušu – životvori i osmišljava čak i stradanje naše. Zašto se i kako naše stradanje životvori, osveštava i preobražava Krstom Hristovim? To je jedna od najvećih tajni hrišćanskog života, ne udžbenika bogoslovije, već baš života u Hristu, koji je već sad u Njemu skriven, sa Njim sastradava i koji je sa Njim i u Njemu već sada skriveno proslavljen.

4.
Sastradavati sa Hristom – šta to znači? To se ne može objasniti teorijski, to je daleko iznad svega teorijskog. To je suština i smisao čitavog Novog života. U tome je njegova radost, njegova slava, u tome je njegovo blago. „A ja, Bože sačuvaj, da se čim drugim hvalim osim Krstom Gospoda našeg Isusa Hrista“ (Gal. 6, 14). „Sada se radujem u svojim stradanjima za vas, i u svome tijelu dopunjavam što nedostaje Hristovim patnjama“ – piše isti taj apostol Pavle (Kol. 1, 24). Kako je čudno! Šta to znači? I ujedno kako je razborito, odvažno, uravnoteženo, herojski! U tome je zagonetka i koren hrišćanskog života: u opštenju sa Krstom Hristovim, u opštenju sa poslušanjem Hristovim, štaviše – u učestvovanju i u jednom i u drugom. Ovde se završava „religiozna književnost“, ovde se treba zaustaviti. Ovde je mesto samo svedočanstvu, takvom kakvo je kod apostola Pavla. A mi treba samo da učimo: ulaziti u tu dubinu – podizanja svojom voljom, podizanja čitavim svojim životom Krsta Gospodnjeg. Ali je to takođe i onaj jaram Hristov, za koji je rečeno: „Jer je jaram moj blag, i breme je moje lako“ (Mt. 11, 30). Drugim rečima, već u samom ovom stradanju očišćenja svoje volje radi Njega, u ime Njegovo, u ovom potčinjavanju svoje volje Njegovoj, daje se radost. Radost koja proističe iz služenja Njemu, iz davanja sebe Njemu, iz opštenja sa Njim, čak – ne, ne čak, već naročito – u stradanju i smrti, koji se primaju u ime Njegovo.

„Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove? Žalost ili teskoba, ili gonjenje, ili glad, ili golotinja, ili opasnost, ili mač?… Ali u svemu ovome pobeđujemo kroz Onoga koji nas je zavoleo“ (Rim. 8, 35–37).

Kakva snaga! Šta može da je savlada? Čak smrt postaje radost. Čak je smrt ispunjena, preobražena i prevladana „silom Onoga koji nas je zavoleo“. Neshvatljivo nam je ali je tako i mi smo svi prizvani na učestvovanje u ovome – u ovoj bujici ljubavi, koja nebo i zemlju sjedinjuje na Krstu Hristovom kroz davanje Sebe od strane Sina Božijeg.

I tada razumemo reči Apostola Pavla: „Ljubav Hristova obuhvata nas koji ovako rasuđujemo: ako je Jedan umro, onda su svi umrli, da oni koji žive ne žive više za sebe, već za Umrlog za njih i Vaskrslog.“

 Izvor: N. S. Arsenьev, O Žizni Preizbыtočestvuющeй, Brюsselь, 1966, 76–79.
http://teologija.net/o-smislu-stradanja/?sr_pismo=lat
« Last Edit: August 17, 02:33:32 PM 2020, by Dijana »
Acquila non capit muscas

Dijana

  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 610
  • Total likes: 334
  • Gender: Female
  • Evo cveta dovoljno smelog da miriše
    • View Profile
    • Logosna Zrnca
Re: Књига о Јову
« Reply #10 on: August 17, 02:38:55 PM 2020, »

Реля Рашович:
Teodikeja ili opravdanje Boga, tj. deo teologije koji pokušava da objasni postojanje zla u ovom svetu uz postojanje savršeno dobrog Boga je možda najkompleksnije pitanje jer zadire u sam Božiji promisao koji će za nas uvek biti mnogo više tajna i pitanje vere nego nešto što zapravo razumemo.
U prilog opravdanja Boga, sa jedne strane možemo reći da kada bi Bog projavljivao previše svoju silu direktno on bi uticao na slobodnu volju čoveka, i spasenje ljudi kao svesnih bića koja su ga sama izabrala bi postalo nemoguće, jer bi svako bio dobar prvo iz straha od nekog groma sa nebesa i veru i svoju volju ka dobroti ne bi imao prilike ni da osvesti, niti bi postojala ljubav u ovom svetu kao slobodan pokret duha (koliko god da je nedovoljno ima). Kao kada uperite pištolj serijskom ubici u glavu i kažete mu "idi nahrani onu decu iz sirotišta" i on to naravno uradi. Ne bismo baš rekli da je to uradio iz dobrote svoga srca, on bi možda tu decu i pobio, ali po diktatu njegovog ponašanja koje ste iznudili i koje je bilo primereno, on bi se opet kvalifikovao za spasenje i bio bi spašen kao rob ili dron, kome ne bi mogla da bude namenjena večnost jednog oboženog bića koje je ušlo u odnos usinovljenja sa licem Oca a takvo spasenje, složićete se bi bilo bedno za jednog Boga da na takav način svojoj tvorevini pruža večnost u jednistvu sa Njime.
Opet posmatrano iz ugla milosrdnog i čovečnog Boga, koji jako vodi računa šta se sa nama dešava ("a u vas je i svaka dlaka na glavi izbrojana" Lk. 12,7), Boga isto tako ne možemo gledati kao biće čiji koncept milosrdja se uklapa u antropocentričnu tj. ljudsku viziju dobrote koja je uperena i u najzdravijoj varijanti samo na zemaljsko blagostanje. Svakako znamo da oni koji su bili najbliži Bogu su skoro uvek najgore stradali, tako da o Božijem milosrdju ili moramo da razmišljamo na drugačiji način ili da odbacimo postojanje Boga i Hrista kakav jeste (ako pročitate blaženstva iz Sv. Pisma i shvatite ih kako treba, videćete da je Božije milosrdje najviše upereno u večnost sa jednom reklo bi se brutalnom i stradalnom sadašnjošću).
Sa druge strane Vladika Nikolaj je kao kontrast tome govorio :"Milosrdni Otac svoju nežnu čeljad ceo život u kolevci ljulja, dok jake diže u nebesa gde se orlovi sa zmijama kolju". Onda bi se moglo reći dodatno da Bog one koji nisu nešto naročito jaki duhom i u veri zapravo i ne stavlja na takva iskušenja već vodi računa da ih ne snadje previše stradanja u životu, tako da bi onda u svesti nekog vernika tog kalibra, takav Hristos, tj. ta strana njegovog lica zaista mogla da postoji možda čak i kao glavna.
Pravoslavlje ima jedan stav koji je po mom ličnom shvatanju pogrešan. To je da sve što se dešava spada u našu krivicu. To samo po sebi negira činjenicu da stradamo od zlih ljudi, i da ovaj svet ima nasumične nesreće u koje Bog neće uvek da se pojedinačno meša, a mogu nas zakačiti i na žalost nas kače. Čovek koji nema osećaj odgovornosti je psihotičan, a čovek koji ima osećaj odgovornosti daleko veći od njegovog realnog uticaja je neurotik. Crkva ima tu potrebu da čoveka gurne u refleksiju nad njegovom grešnom prirodom i da mu govori da tudje grehe i ne gleda, za šta postoji razlog, ako je ta mera zdrava a ne apsolutna, ali naravno da stradamo od zla koje samo po sebi nema smisao, i čuvati se od tudjih strasti i zloba je nešto što nam je rekao da radimo sam Hristos. Baš tu bi onda mogli da govorimo o Bogu kad su besmislena stradanja u pitanju, jer svaki vernik bi barem jednom mogao da posvedoči da je u trenucima svojih velikih muka i nesreća osećao Boga kako ga drži da ne propadne i kako mu svojom blagodaću ili prisustvom govori tiho ali snažno "nastavi da se boriš tvoj život ima smisla", i upravo je Bog taj koji daje našim stradanjima i svom tom zlu i haosu jednu višu dimenziju krsta da ako pretrpimo do kraja, iz nesreća koje nas snalaze možemo imati uzdizanje, transformaciju, i nešto više, dobitak uz žrtvu. Inače bi bili verovatno samo osakaćeni bogalji, ko zna kojom nasumičnošću univerzuma koji je prema našem životu i prema našoj propasti podjednako hladan.
Isto tako postavlja se pitanje da li Bog ima poslednju reč ? Rekao bih da da, ali pitanje je da li će ona biti ovde za ovog života ili u večnosti. Sećam se kada sam pričao sa jednim mojim drugom davno o onoj devojci u Austriji koju je zlostavljao otac pedofil, mislim 20 godina u svom podrumu, još od kad je ona bila mala. Nemojte mi zameriti na brutalnosti, ali moramo se suočiti sa najgorim stvarima da bismo mogli Boga da shvatamo na zreliji način. Moj drug koji je inače rekao bih po prilično brutalan, i u najvećem delu pragmatik više nego ja, pokazao je jednu vrstu klasičnog pravoslavnog razlišljanja u tom trenutku, i rekao je "možda ju je ta patnja pročistila". Sad skoro sam naišao na članak kako je ta (sada) žena razvila 1500 ličnosti i da je psihički potpuno pocepana i kao takva je svedočila protiv svog "oca" i da je to prvi put u istoriji pravosudja da su dozvolili ženi da svedoči iz broja njenih paralelnih ličnosti šta se tu dešavalo (taj poremećaj je razvila jer se time distancirala od zločina koji joj se svakodnevno u tih 20 godina dešavao, tako da je svoja silovanja i zlostavljanja pripisala različitim karakterima, ali nisu joj svi "likovi" bili zlostavljani, pa samim tim po njenoj logici skoro da nije bila ni ona). U svakom slučaju, ta osoba će biti ovde rasturena i uništena van popravke, a šta će biti u večnosti to ne znamo. Jedino što možemo da pretpostavimo je da ovde i sada ništa nije kako treba u njenom slučaju. Kontrast tome, nekima je Bog velike muke dizao jednom očitanom molitvom ispred kivota nekog Bogonosnog Oca, ili čudotvorne ikone, dok bi se drugi i ceo svoj život mučili a da im je vera u Boga možda bila i jača ("Po veri vašoj neka vam bude." Mt 9,29).
Tema svega ovoga je vrlo kompleksna, i na koji način Bog deluje u ovom svetu, kada se meša a kada se ne meša, kako i za koga, videćete da vam ni najduhovniji ljudi neće znati da kažu. Boga ne poznaju ni Andjeli kao što Bog poznaje samog sebe niti je Bog bilo kome zasta predvidiv, zato je u Hrišćanstvu kretnja ka Bogu teška, jer tražimo zajednicu sa nekim kojeg nikada nećemo do kraja shvatiti, koliko god u Njemu uzrasli, pa makar bili i svetitelji...

https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=1360765867438206&id=100005144177775
Acquila non capit muscas


Dijana

  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 610
  • Total likes: 334
  • Gender: Female
  • Evo cveta dovoljno smelog da miriše
    • View Profile
    • Logosna Zrnca
Re: Књига о Јову
« Reply #12 on: August 17, 03:07:07 PM 2020, »
Jov – čovek koji postavlja pitanja
Od
Sonja Todorović
-
17/10/2016
 
Jov postavlja pitanja i zahteva odgovore. Knjiga o Jovu govori o čoveku koji „bijaše dobar i pravedan, i bojaše se Boga“. Međutim, te osobine ne samo da ga nisu sačuvale od nesreća i gubitaka, nego su ih na neki način proizvele. Sotona, koji je tvrdio da Jov nije iskreno pošten nego da je pošten iz interesa, „opkladio se“ sa Bogom koji je u Jovovo poštenje verovao i isticao ga kao čoveka za primer.

Na osnovu toga je organizovan i plan Knjige o Jovu. Prvo je predstavljena Jovova vrlina i idealan život. Zatim sledi zaplet, odnosno „opklada“, pa onda slika Jovovog srušenog savršenog života.

knjiga o jovu
Autor slike: Vilijam Blejk
Akcenat se stavlja na perspektivu iz koje Jov, a i njegovi prijatelji, vide Boga i njegovu moć. Skreće se pažnja na ono što se Jovu događa i Božiju ulogu u tome. Pitanja koja Jov postavlja se univerzalizuju i ne odnose se samo na narod Izraila.


 
O čemu govori Knjiga o Jovu?
Iako je Knjiga o Jovu delo sveštene poezije, ipak ima i svetovni karakter. Ona se, kao i ostale knjige mudrosti, zasniva na ljudskom shvatanju i razmišljanju. Moral pojedinca i njegovo ponašanje je ono što se stavlja u prvi plan. Jov, njegov život, karakter i reagovanje u određenim situacijama jeste osnova oko koje se izgradila čitava priča i poenta te priče.

Glavna tema Knjige o Jovu jeste uzrok i prisustvo zla i patnje u svetu, odnosno ispitivanje toga zašto dobri ljude nezasluženo pate, a bezbožnici su čak nekad nezasluženo nagrađeni. Jovovi sagovornici od samog početka insistiraju na ideji kauzalnosti koja je tipična za neke mudrosne knjige, na primer Priče Solomunove. Po njima, Jovu su se loše stvari dogodile jer je i sam uradio nešto loše. Smatraju da ga na taj način Bog kažnjava za njegova zlodela i u svojim besedama ga napadaju, a Sofar čak smatra da Jova ,,Bog kara manje nego što zaslužuje njegovo bezakonje“.

knjiga o jovu
Autor slike: Vilijam Blejk
Međutim, Jov ostaje toliko siguran u vlastitu bezgrešnost da ta sigurnost postaje gordost. Zahteva od Boga da mu objasni u čemu je njegov greh i samim tim postupkom čini greh. Elijuj, najmlađi među njegovim prijateljima, smatra da Jovove ,,riječi nijesu mudre“ i da ,,mnogo govori na Boga“, mada se i Eliluj drži ideje kauzalnosti i Božije pravičnosti.

Da li je bezgrešan čovek kažnjen?
Ovo delo je nastalo u periodu kada je misao o nagradi u ovom životu nailazila na nepremostive poteškoće, kaže Vilfrid Harington. Naime, Izraelci su imali neodređen pojam o životu nakon smrti. Šeol je mesto gde duša silazi, mesto mračno i mirno, gde su svi jednaki. Zbog toga su nagrade i kazne za ponašanje koje se primaju tokom života bile bitne. Nakon života one nisu više važile. Iz ovakvog razmišljanja se razvila ideja kauzalnosti koje su se pridržavali Jovovi prijatelji i koja predstavlja jednostavan odgovor na glavno pitanje dela, pitanje o postojanju patnje i zla.

Ali, stanovište da je trpljenje kazna za greh se na Jova ne može primeniti. Jov je ,,čovjek najveći od svijeh ljudi na istoku“, bezgrešan, pravedan. Potpuno nezasluženo, mada njegovi prijatelji to pokušavaju da opovrgnu, on biva kažnjen. Jednostavni odgovori ne mogu da reše njegova pitanja. Netačni su, a on je dokaz te netačnosti. Zato je primoran da se okrene složenijim i komplikovanijim objašnjenjem svoje patnje, i zbog toga se obraća najvišem mogućem što može to da mu pruži, Bogu.

knjiga o Jovu

Kakav je Bog u Knjizi o Jovu?
To je isti Bog koji se paradoksalno poneo nepravično prema Jovu da bi Sotoni pokazao svoju pravičnost. Upravo ta paradoksalnost je ono što stvara probleme i poteškoće u Knjizi o Jovu. Iako siguran u svoju bezgrešnost Jov nije siguran da ga Bog nije odbacio. U svemu što mu se dešavalo on nije uspevao da pronađe smisao i odgonetne razlog, pa mu se i napuštenost od strane Boga učinila kao jedan od uzroka njegove patnje, odnosno ,,Raspalio se na me gnjev njegov, i uzeo me je među neprijatelje svoje“.

Jov uviđa i shvata Božiju veličinu i moć, ali ne razume šta će njome uraditi njemu. Može samo da sluti iz dosadašnjih muka: ,,I izvršiće što je naumio za me; i toga ima u njega mnogo. Zato sam se uplašio od njega; i kad to mislim, strah me je od njega.“

knjiga o Jovu

Nedokučivost i misterija Božijih razloga je ono što Jova nesalomive vere odvodi u beznađe i besmisao. Nijednog trenutka on ne sumnja u postojanje Boga, on sumnja u postojanje pravde.

,,Gle, blago čovjeku koga Bog kara; i zato ne odbacuj karanja svemogućega“, kaže Elifas Jovu želeći da mu poruči da Bog čini ,,stvari velike i neispitljive“. Kad se kaže da Bog čini ,,stvari velike i neispitljive“ to može da znači da su one učinjene zbog nekog velikog cilja, opšteg dobra, da su motivisane nekom snažnom idejom. A. Ivanov smatra da stradanje pravednika Bog dopušta, da bi ispitao i usavršio njihovu veru i pobožnost, ali da se pravednici nalaze pod naročitom zaštitom Božijom, i Bog ih nagrađuje još u životu. Prema tome, gubitak dobara ne mora da bude Božija kazna za grehe nego može da bude vaspitno sredstvo pomoću kog bi se čovek još više uzdigao u veri i vrlini. Time bi se došlo do trijumfa Božije pravde.

Da li Jov na svoja pitanja dobija odgovore?
Međutim, odgovor i objašnjenje za svoju patnju Jov ne dobija na kraju knjige. Govor Boga koji se javlja u vihoru nije razrešenje, već veličanje moći i slave Božije. Impresivna pojava i progovaranje samog Boga progutalo je sva pitanja koja je Jov želeo da postavi. Jezik kojim se Bog služio u svom govoru pun je poređenja i opisivanja sveta prirode i životinja. To je još jedna odlika mudrosne književnosti. Na taj način se stavlja akcenat na Božije stvaranje, odnosno na Božiju nadmoć i silinu, na to koliko je čovek zapravo zavisan i slab.

Sam Jov kaže: ,,Gle, ja sam malen, šta bih ti odgovorio? Mećem ruku svoju na usta svoja.“ Kada je Jov okom video Boga, od čoveka ,,nerazumna“ koji nije sagledao ,,širinu zemaljsku“ kako ga Bog opisuje, on postaje neko ko se kaje za svoje pređašnje reči i poriče ih. Jovovo kajanje se zasniva na shvatanju da Bog ,,sve može, i da se ne može smesti ono što naumi“.

knjiga o jovu
Autor slike: Vilijam Blejk
Jov ,,nije razumijevao, čudesno je to za njega, to ne može znati“. U Jovovoj svesnosti sopstvene nemoći i nesposobnosti da shvati Božije puteve i namere leži njegova mudrost. Jovove misli su Božijim govorom sa njega samog i sa njegovih muka prebačene na Božiju moć i veličanstvenost, kao i na komplikovanost i težinu sveta.

Božije otkrovenje Jovu zapravo predstavlja opomenu i preusmeravanje ka mudrosti. Jov koji se plašio Šeola, koji je proklinjao dan svoj rođenja i svoj život, nije imao uvid u celinu. Nije mogao da sagleda istinu. Prepirka sa Bogom neće Boga promeniti, Jov nema tu moć. Onaj koji treba da se menja je sam Jov.

Zašto je Knjiga o Jovu mudrosna knjiga?
Mudrost u Knjizi o Jovu je predstavljena kao spas ljudima. Bezuslovna vera i poverenje u Boga, čak iako se čini da razloga za to nema, vid je mudrosti koji čoveka spašava. Tako je i Jov na kraju nagrađen za svoju nesalomivu veru, a njegovi prijatelji kažnjeni su zbog nepravednog osuđivanja pravednika i što nisu govorili ,,pravo“ o Bogu, onako kako je Jov kroz svoju postojanu veru pričao.

Konkretan odgovor na svoja pitanja Jov nije dobio. Umesto toga, kroz govor Boga uvideo je svoju ograničenost razumevanja i to prihvatio. Do mudrosti za koju ,,Bog zna put njezin, i poznaje mjesto njezino“ može da se dođe ukoliko se paradoksalnost Božijeg delanja zanemari i ukoliko se u potpunosti i predano osloni na Njega, uprkos sumnjama koje mogu da se jave usled nerazumevanja Božijih postupaka. Mudrost je Jovu bila spas od besmisla i beznađa u kom se našao.
https://kultivisise.rs/knjiga-o-jovu/
Acquila non capit muscas

Dijana

  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 610
  • Total likes: 334
  • Gender: Female
  • Evo cveta dovoljno smelog da miriše
    • View Profile
    • Logosna Zrnca
Re: Књига о Јову
« Reply #13 on: August 17, 03:12:26 PM 2020, »
http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=245
Jov – razmišljanja o Knjizi o Jovu

Na biblijsku Knjigu o Jovu postoji mnogo različitih tumačenja. To je tako neverovatna knjiga, koliko po raznolikosti onoga što se otkriva onima koji je čitaju, toliko i po tome što nas vodi ka jednom potpuno nedokučivom i neverovatnom, ali uz Božiju pomoć dostižnom cilju.

Ja ni u kom slučaju ne pokušavam da napišem bogoslovski rad. Ovo su samo kratki koncepti, skice onoga što mi se otkrilo pri čitanju ovog teksta, a možda najpre zapis razmišljanja, skoro bez citata. Onaj koji je čitao ovu Knjigu će se podsetiti nečega, a onaj koji je nije čitao bolje da počne od «izvora».

Dakle, Jov i njegovo beskrajno stradanje ... U jednom momentu čoveka oblije hladan znoj zbog spoznaje: tragedija Jova nije tako strašna, kako izgleda na prvi pogled; ona je mnogo više čudesna i užasna.

Obično se smisao knjige svodi na jedno od ova dva tumačenja.

Prvo od njih pribegava terminu «iskušenje». Bog je želeo da se uveri koliko je Jov istinski predan Njemu i dozvolio je da se sve nevolje i bede obruše na pravednikovu glavu. Jov se u početku zbunio, a potom kada je Sam Bog počeo da razgovara s njim, uplašio se i priznao svoju krivicu. Na kraju je Bog darežljivo vratio Jovu sve što mu je oduzeo: novu kuću, nova stada, novu decu ...

image


Ovakvo objašnjenje često izaziva neprijatnost: veoma je lako u sličnoj situaciji uvideti veliku moralnu grešku. Kao što je na jednom hrišćanskom internet-forumu napisala jedna mlada žena: «Ispada da Bog sedi na Nebu i posmatra ljude ...ja Mu se naprimer molim, zahvaljujem Mu, a On misli: «O, kako dobra devojka, da je Ja malo ispitam...» - i šalje mi veliki broj stradanja kako bi Mu se još više obraćala. I istovremeno proverava neću li ja prestati da Mu verujem...» U stvari mučenje nedužnog, kako bi se uverili u njegovu predanost je postupak, koji je nespojiv sa tvrdjenjem o Božijoj dobroti; to je NEDOSTOJAN postupak; i predanost koju on proverava je – predanost SLUGE. Da li je moguće tako jednostavno utešiti čoveka: u čemu je nevolja – sva deca su poginula?..evo, rodilo se toliko novih, - i nema mesta tuzi!..

Ateisti se često pozivaju upravo na takvu raspravu o Knjizi o Jovu, kao na uzrok svoje ubedjenosti u nemoralnost hrišćanske vere. Šta im odgovoriti? Možemo se pozvati na to, da je takvo starozavetno shvatanje odnosa Boga prema ljudima. Možemo (s punim pravom) tvrditi da se Božija ljubav ne može svesti na naše shvatanje ljubavi, i Njegova mera se razlikuje od svih naših mera. Možemo se ipak zamisliti: da li je ta biblijska knjiga zaista napisana o ispitivanju pravednika?

image


Drugo objašnjenje priče o Jovu je sledeće. Živeo je jednom jedan čovek koji je sve radio prema Božijem Zakonu, ali je sam sebe smatrao «samodovoljnim», i pripisivao je sebi a ne Gospodu sva svoja dostignuća i zasluge. A kada su se na njega obrušile sve nevolje, kada je izgubio sve što je mogao da izgubi, počeo je drsko da zahteva odgovor od Boga. Ali njemu su i bila potrebna sva ta stradanja i nesreće, kako bi se njegovo srce otvorilo. Bog se javio tom čoveku, i on je kroz stradanje shvatio da nije bio u pravu, videvši izvore svoje pravednosti u sebi samom; pokajao se i bio je bogato nagradjen od Gospoda.

Oba ova tumačenja su bez sumnje poučna na svoj način. Ali ona uopšte ne primećuju paradoks, koji predstavlja samu suštinu te knjige.

Ako je ono što se dešavalo sa Jovom zaista predstavljalo ispitivanje vernosti Bogu – da li on uspeva da ga izdrži? ...Jer glavni tekst knjige govori o tome kako Jov svodi račune sa Bogom, izaziva Ga, zove Ga na sud; a trojica njegovih prijatelja i Eliluj – kakve god da su bile njihove unutrašnje pobude – brane pred Jovom Božiju pravednost, podsećajući na ljudsku grehovnost i urazumljujući ... Ukoliko Bog teži da urazumi Jova u njegovoj nepravičnosti, zbog čega se On na kraju obraća trojici njegovih prijatelja: «...ne govoriste o Meni PRAVO, kao sluga moj Jov» (42:7)??!! Kako to razumeti? ...Gde je ispitivanje, ukoliko ga Jov nije izdržao? I gde je urazumljenje, ukoliko su bunt Jova PRAVE REČI, i Bog Sam to priznaje?! ..U čemu se ogleda vernost Jovovih reči o Gospodu?..

Jov nije poznavao Pismo jer je živeo pre Mojseja. Zato mu je bio poznat Sam Bog. Jov, kao i svaki čovek nije sam sebi dovoljan, ali on sebe i nije smatrao takvim. On se uvek i u svemu uzdao u Boga, što se vidi i iz prve glave, da i svoje sinove preporučuje Gospodu, prinoseći za njih žrtve.

Jov se u potpunosti predao Bogu, pritom ne znajući ni za smisao stradanja, ni za predstojeću Krsnu Žrtvu.

Mi znamo više, čak i iz te same knjige. Znamo da Jovova stradanja uopšte NE ZAVISE ni od kakvog greha, niti od bilo kakve nepravilnosti njegovog života. I više od toga – ona predstavljaju direktnu posledicu njegove pravednosti! Nastupio je sudbonosni trenutak priče. Nastupio je kritičan momenat u nevidljivoj borbi Gospoda sa satanom. Neprijatelj je postavio zahteve i pokušava da probije odbranu – i samo je Jov sposoban da stane u odbrambeni zid, i upravo on mora svojim telom da zatvara puškarnicu. Ali on za to ne zna. Setite se samo kako je satana lukavo formulisao svoju optužbu?..U tom i jeste suština stvari, da je težnja za moralnošću istinska samo onda ukoliko nije potkrepljena nikakvim dobrima i ukoliko se ne zasniva ni na kakvim objašnjenjima i obećanjima. Neprijatelj upravo to negira: sposobnost ljudi da slede za dobrim bez ikakvog interesa, samo iz ljubavi.

To jest, to što se desilo sa Jovom je ipak iskušenje. Ali se ne iskušava Jov u njemu, već sama LJUBAV. Da li postoji ona, da li je moguća ljubav koja ne zavisi ni od čega, koja ništa ne traži, sve je spremna da primi i pokrije, - ljubav UPRKOS SVEMU?..

image


Ja ne mogu da zamislim sebe na mestu Jova. Pre bih se prepoznao medju njegovim sagovornicima. Najpre, Jovova žena: «Blagoslovi Boga pa umri» (2:9). Ali joj Jov odgovara tim istim rečima kojima će ga prizivati Elifaz, Vildad i Sofar: zar je primivši od Gospoda tolika dobra pravilno odbiti da primim od Njega i bol, i iskušenje?..

Uostalom, mi sebe smatramo «blagočestivijim» od tog nivoa, na kome ljudi traže Boga samo za postizanje svakidašnje koristi, smatrajući Ga kao «stvar za nas». Tada smo slični toj trojici Jovovih prijatelja. Oni štite Boga od Jovovih reči, počevši od njegovog prvog vapaja, - iako u njemu nema nikakvog drugog smisla, osim boli i molbe za podršku ... I kako ga ukoriti zbog toga? Kada je i Ovaploćena Reč, Spasitelj uzviknuo u smrtnim mukama: «Bože Moj, Bože Moj! Zašto si Me ostavio?..»

Medjutim, Jov se drznuo da ode i dalje od toga. On sve upornije govori da ga Bog kara NI ZBOG ČEGA. Gordost?.. Ne odgovarajte odmah. Zamislite se: paradoksalno, ali u DATOJ KONKRETNOJ SITIACIJI, Jov je u pravu! Samo što smo utvrdili da su sva njegova stradanja povezana sa čitavim njegovim prethodnim životom samo na jedan način – Jov je samo zahvaljujući SVOJOJ PRAVEDNOSTI postao polje na kojoj se vodila velika bitka.

I na ovom mestu mnogo toga u šta verujemo prolazi najozbiljnije ispitivanje. Uvereni u to da znamo spasonosni algoritam, možemo da zaključimo: Jovova bezumnost ne ostavlja od naših šema ni kamen na kamenu.

Suština svih saveta trojice Jovovih prijatelja je jednostavna, uobičajena, i na odredjen nacin pravedna: Bog je Svemoguć, a nama nije dato da znamo Njegove puteve. Svi mi smo krivi pred Njim. Treba se potčiniti i smirenjem ZASLUŽITI oproštaj i nagradu. Čovek je nemoćan protiv Boga. Veoma poznata rasudjivanja. Ja sam nekako juče razgovarao sa svojim neverujućim prijateljem i objašnjavao mu te postulate ...avaj...

Suština Jovovog traganja ka Bogu počinje sa «više tačke» u odnosu na rasudjivanja njegovih prijatelja. Da, čovek je nemoćan protiv Boga, - ali to nije povod za poklonjenje i ljubav! Jov je saglasan da se pokloni samo Onome, Ko je istinski toga dostojan. Jov nije verovao U BOGA – on je verovao BOGU. A Bog ga je uterao u klopku, ne rekavši ni reči, ništa ne objasnivši! I strašnije od svega Jov ne preživljava stradanje, već ono što smatra izdajom od strane Onoga, Kome je bezrezervno verovao.

Kada Jov tuguje zbog procvata nepoštenih – on se ne smućuje što je uvredjen. On je potresen strašnom, do nepodnošljivosti surovom pretpostavkom: Bog, Kome je on ceo život služio, poklanjao se, Koji je uvek bio pored njega, - taj Bog ...je nepravedan?..

Jov ne zahteva od Boga da mu vrati sve što mu je oduzeto, zbog toga što je on, tobože to sve zaslužio svojom pravednošću. On zahteva samo jedno – najsmelije i najneverovatnije: da Bog dodje i razgovara s njim! Posle toga neka bude i sud, i osuda i stradanje! Jov već ne može da živi a da ne shvata ko je Bog?..

To mi, 2000 godina posle Hrista, znamo za smisao stradanja, za sa-raspinjanje, za grehovnost sveta, ...JOV pokušava PRVI PUT da otkrije te surove odgovore na ne manje strašna pitanja. Ali odgovora – nema. Nije bilo vreme za njih ...

Jovu se desilo nešto najstrašnije što je moglo da mu se desi: on je počeo da podozreva da Bog nije Ljubav. Ali takvog boga on odbacuje! Bez obzira na svaki sledeći ukor, na svako stradanje!!! Jov odustaje od mogućnosti da «zasluži» oproštaj od Boga i povraćaj zemaljskog bogatstva (jer on ne zna za drugo bogatstvo, zagrobni život). Ili je Bog – Prijatelj, Vernost, Istina, Ljubav; ili Jov ne želi da zna za boga koji to nije!

Ali Bog jeste Ljubav. I On prima Jovovu hulu na «boga koji ne voli», prima je kao rušenje idola, koji u ljudskoj svesti nosi ime «Bog»; prima to kao proslavljanje Onoga, Koji je zaista – Ljubav.

I nije slučajno da upravo Jov, a ne njegovi prijatelji u svemu tome prozreva potresne stvari, do otkrića kojih će Božijem narodu trebati još vekovi i hiljade vekova: o vaskrsenju mrtvih, o tome da je «Živ je Iskupitelj moj, i on će naposletku stati nad prahom...» (19:25; primetiću da ovaj stih ima nekoliko varijanti čitanja i sam po sebi predstavlja povod za duga i duboka razmišljanja).

A mi zajedno sa Elifazom, Vildadom i Sofarom, nastavljamo da postidjujemo i dokazujemo krivicu tog genijalnog bogoborca, zaboravljajući da je istorija izabranog naroda počela od tog istog – od borbe praoca Jakova sa Bogom, pošto se samo ime Izrailja prevodi kao «bogoborac». Uostalom već nam nedostaju reči da to opišemo. Vildad bojažljivo izbacuje nekoliko fraza i ćuti u ratsrešenosti. Tada Jovu počinje da odgovara Eliluj, koji se pojavio neznano odakle.

Mnogi tumači vide u Eliluju Božijeg Poslanika. Ali da li je to tako. Meni on izgleda kao mlad i neverovatno iskren bogoslov, - u tome je njegova mudrost iznad «životne mudrosti» trojice Jovovih prijatelja. Eliluj iskreno teži ka Bogu, i na kraju dolazi do tužne istine: «Svemoguć je, ne možemo Ga stignuti» (37:23).

To je ćorsokak svakog književnog bogoslovlja (a drugo je i nemoguće do trenutka Bogoovaploćenja!), svake filozofije. Proćiće vekovi, i na toj prepreci će se iskušati velika kultura antike, odmah oslabivši i ostarivši. «Boga nije video niko nikada...» Za drugu polovinu tog stiha iz Jovanovog Jevandjelja (1:18) vreme još nije došlo.

Ali može li ta filozofska teza da pomogne Jovu?!..

Eliluj se pojavljuje neprimetno, i tako i nestaje. Gospod na kraju ne govori o njemu, pošto i on treba da traži oproštaj od Jova. Ne govori, uostalom ni reči pohvale na njegovu adresu ...

Ali, Bog počinje da govori s Jovom. Ne kao sa Ilijom u tihom strujanju vetra, već u oluji i buri dolazi k Jovu. Da li ide da mu sudi? Pokara?.. A kako bi bilo drugačije kad je sam Jov zvao Boga na sud, i Bog se javio da se sudi s njim. Ko će izdržati na takvom sudu pred Njim?!..Upozoravali su Jova njegovi prijatelji!..

Čuju se prve, stroge reči Gospodnje. I ...Reč Tvorca skreće negde u stranu. On postavlja Jovu pitanje za pitanjem, - i nijedno od njih se ne odnosi na suštinu stvari. «Znaš li ti?..» - «Možeš li?..» - «Da li si sposoban?..» - «Da li ti imaš takvu mišicu kao Bog?..»

U jednom trenutku nastaje smutni osecaj: ne OPRAVDAVA li se Bog pred čovekom?!.. «Kako možeš ti Mene da kriviš, ako NE ZNAŠ SVE!..». Gospod govori samo o tome. Nema ni reči o Jovovim pitanjima i pretenzijama. Ali i pored svega Jov kaže: «Da, Gospode sve sam shvatio! Kajem se!..»

Šta je Jov dobio kao odgovor? I na koje pitanje?..

Gospodnje reči nisu donele Jovu nikakvu novu informaciju – to je bilo ono isto što je maločas izogovorio Eliluj. Ali reči «On je stvorio...» i «Ja sam stvorio!..» se pokazuju POTPUNO DRUGAČIJIM, i Jov ih prima potpuno drugačije. Za njega je odgovor bio SAM BOŽIJI DOLAZAK – Njegovo unižavanje, Njegova spremnost da ne okrivljuje, već da da odgovor. Bog kaže Jovu: «Ja sam u pravu iako ti to ne shvataš, ti ne znaš sve», - i Jov Mu veruje, jer je BOG SAM DOŠAO KOG NJEGA. I tim Svojim smirenjem (!) je dokazao Svoju Svepravednost. Bog zove Jova da se pokaje, ali ne zaboravimo da pokajanje i obraćenje nije toliko moralno-etički akt, koliko ontološki. Bogu nije potrebno da se mi POVINUJEMO, već da PRIMIMO ISCELJENJE i da se spasemo. I Njegova reč Jovu se upravo na to odnosi. To se i dešava.

Jov se odjednom u svom stradanju osetio srećnim ... A Bog govori njegovim prijateljima te iste reči: «...raspalio se gnjev Moj na tebe i na dva prijatelja tvoja što ne govoriste o Meni pravo kao sluga Moj Jov. ..Jov neka se pomoli za vas, jer ću doista pogledati na nj da ne učinim s vama po vašoj ludosti, jer ne govoriste o Meni pravo kao sluga Moj Jov» (42:7-8). I u tome je velika lekcija i poziv na pokajanje za sve nas. Zato što našavši se pored «bogohulnika» Jova mi bismo počeli da ga urazumljujemo, ili u krajnjem slučaju da ga urazumljujemo, opravdavajući u sebi njegovu vatrenost. Ali Jovu upravo zbog toga nije potrebno opravdanje! Mi treba da se opravdavamo i kajemo zbog toga što nismo ustali protiv bilo kakvih predstava i sopstvenih pomisli o Bogu, u kojima On ne predstavlja Ljubav. U tome što smo smatrali dovoljan povod za poklonjenje Gospodu to, što je On – Tvorac, Svedržitelj, Svemoguć, Car Nebeski, Strogi Sudija ...Ali nikakva i najneoboriva sila nije dostojna poklonjenja ukoliko ona nije Ljubav. I u tom slučaju je jedini izbor koji čoveku omogućava da ostane čovek, Božiji lik i podobije je da odbaci u stranu svoje odbijanje, predivno shvatajući da si u tom sukobu ti osudjen.

Mi smo srećni ljudi. Naš Bog, istiniti Bog je Ljubav. I tu Blagu Vest Jov je otkrio hiljade godina pre Bogoovaploćenja.

Preuzeto sa www.hram-evenkya.ru/news2.php?id=902
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic
Acquila non capit muscas

Carolus Rex

Re: Књига о Јову
« Reply #14 on: August 17, 11:15:28 PM 2020, »
Veliki pozdrav za Dijanu! 🙂