Udesena tema.

Author Topic: Књига о Јову  (Read 239 times)

0 Members and 1 Guest are viewing this topic.

Добривоје

Књига о Јову
« on: April 17, 10:54:34 AM 2019, »
When God Allows Suffering And Doesn't Tell Us Why
- An Orthodox Understanding of the Book of Job

When God steps in, He does not tell them why. Instead, He takes Job on a cosmic tour of creation and reminds him that no matter how small or great the things in the cosmos are even these are beyond Job's full comprehension. He could not understand God's governance of the whole system if he tried . . .

Job is one of my favorite Old Testament books.

It begins with a challenge. God points out how righteous and blameless Job is. Satan claims Job is only good because God gives him wealth and health. He says that God is not loved for Himself, but that He is only making mercenaries.

Like us, the characters are totally unaware of what is going on behind the scenes and they spend most of their time trying to figure out why God was allowing Job to suffer so many evils.


When God steps in, He does not tell them why. Instead, He takes Job on a cosmic tour of creation and reminds him that no matter how small or great the things in the cosmos are even these are beyond Job's full comprehension. He could not understand God's governance of the whole system if he tried — and he certainly could not take over the controls even if he wanted to.

God describes Behemoth and Leviathan and tells Job that even these are on His leash.

The human characters were all assuming that somehow the world has to be fair if God is just. God shows them this fallen world is not fair, He does not run it on fairness — instead, He governs the flawed cosmos in wisdom.

Through it all, Job never complained of the loss of his wealth or health, what he really wanted was his relationship with God. And though he had moments of doubt, he also continued to trust — "Though He slay me, YET will I trust him." (Job 13:15). And when God appears in a theophany, Job stops asking why these things had happened, "Now my eyes have seen Thee". Job is satisfied.

Then God restores all things to Job, more than he had before. Not as a reward for passing some test, but simply as a gift of grace.

In the end, that great dragon — the true Leviathan — the Devil, is shown to be wrong. God is lovable and righteous. People love Him for Himself and not just for the things He can give them.

I came across a great quote that says it all, whenever we think we can run things better than God. It comes from a 19th century Frenchman who was renowned for his oratorical skills. His name was J.M.L. Monsabre, and he said,

"If God would concede me His omnipotence for 24 hours, you would see how many changes I would make in the world. But if He gave me His wisdom too, I would leave things as they are.”

Wisdom, let us attend!

David Hawthorne
Russian Faith
« Last Edit: April 17, 10:56:31 AM 2019, by Добривоје »
само је смрт сигуран посао

Vegeta

Re: Књига о Јову
« Reply #1 on: April 17, 02:55:28 PM 2019, »
"If God would concede me His omnipotence for 24 hours, you would see how many changes I would make in the world. But if He gave me His wisdom too, I would leave things as they are.”

Wisdom, let us attend!

Ja bih napravio paralelni univerzum van njegove jurizdikcije i prešao tamo.
Strength is the only thing that matters in this world.
Everything else is just a delusion for the weak.

John Connor

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 1126
  • Total likes: 2010
  • Gender: Male
  • Judgment Day is inevitable.
    • View Profile
Re: Књига о Јову
« Reply #2 on: April 17, 03:06:33 PM 2019, »
Ja bih napravio paralelni univerzum van njegove jurizdikcije i prešao tamo.

Separatist!  :D 

Auror

Re: Књига о Јову
« Reply #3 on: April 17, 04:52:44 PM 2019, »
Ja bih napravio paralelni univerzum van njegove jurizdikcije i prešao tamo.

U mestu sličnom tome već živiš.

Добривоје

Re: Књига о Јову
« Reply #4 on: April 17, 07:43:39 PM 2019, »
Кад би Јов живео данас

Свето Писмо није књига која је писана само особама које су биле савременици библијских писаца. То је порука која и данас траје, упућена је нама, открива нам Бога и мотивише нас да се ка Њему крећемо. Зато и није изненађујуће да у оквиру богослужења Свето Писмо (а нарочито Јеванђеље) заузима толико значајно место.

Шта би било кад би Јов живео данас?

У Библији видимо да је Јов праведник који је изгубио сво имање, децу и сопствено здравље. Његова три пријатеља, уљуљкана у једину тада прихватљиву теологију, говоре како га је невоља снашла зато што је сагрешио, те је изазвао гнев Божији. Јов негира могућност да је несрећа која га је задесила последица Божије правде, јер би таква казна превазилазила његову грешност, коју не пориче. Јов се не одриче Бога, ни љубави Божије али уједно тражи објашњење, дијалог, смисао. На крају, Господ се открива предочавајући величину и величанственост творевине, наводећи Јова на закључак да је Божији промисао савршен и добар, и да Бог никад не престаје да воли оне који су Му верни – иако се човеку некад чини да праведни, тј.они који су у Божијој близини, пате више неголи грешни.

Зашто уопште Сатана тражи од Бога дозволу да искушава праведника? Зато што сматра да је Јовова  љубав условљена добрима у којима ужива. Сатана сматра да човек воли свог Родитеља све док му Овај угађа. Ако и уколико осети бол, невољу и губитак, човек ће се окренути против Бога, „псоваће Га у очи“(Јов 1, 12).  Нажалост, много пута је Сатана по овом питању био у праву. Често људи не увиђају да се Божије савезништво не састоји из договора „дај ми и даћу ти“, већ из: „воли безусловно“. Јер Бог нас воли безусловно и једино ако такву љубав имамо, ми можемо бити деца достојна свог Небеског Оца. Христос је узео људску природу да би она учествовала у безусловној љубави према другоме, што јесте воља Божија. А ми, ако смо с Христом сједињени, на крст смо пристали – пристали смо на безусловну љубав.

Љубав која не жели да трпи због (Бога или) ближњег, која завиди, која тражи своје, љубав која не жели сувише тога да сноси, љубав која престаје – није љубав. (1.Кор.13). Зашто бисмо онда помишљали да, уколико трпимо, Бог није са нама? Тим пре Он јесте са нама. Бог је с нама, уколико је та патња – патња по правди и љубави, а не по људској малодушности и незадовољству ситне душе.

Шта нам још поручује књига о Јову? „Браћа моја изневерише као поток, као бујни потоци прођоше, који су мутни од леда, у којима се сакрива снег, кад се откраве отеку, кад се загреју нестане их с места њихових, тамо амо скрећу са путева својих, иду у ништа и губе се.“(Јов 6,15-18) Човек остаје сам. Буде изневерен и од најближих. Јовови пријатељи (који слове за мудраце) нису утеха у тешкој ситуацији, они не прихватају његово другачије виђење живота, грубо се држе онога што им друштво промовише као једино исправно схватање и, сходно томе, оптужују га да је сам крив за муку у којој се нашао. Чак и Јовова жена не разуме мужевљеву доследност у доброти (Јов 2,9). Јов се осећа усамљено, напуштено, али ипак истрајава и не жели да се одрекне своје доброте, ни свога Бога.

Није данашње друштво драстично другачије од тадашњег. И данас доброг човека који упадне у невољу сматрају будалом, неспособњаковићем или прикривеним грешником. Јовови пријатељи су држали обимне говоре у којима су га посматрали само као шраф у теолошкој машини који су устројили други и Јов није могао никако другачије да стоји у њиховом виђењу. Машина не функционише, шраф, дакле, не паше. Данас би ти пријатељи били они који се сматрају „продуховљеним“ верницима, а нису ништа више од гордих прелесника. Можда би то био и неки строги духовник који би невољника напао како је он сβм крив за своју судбину и како му следује строга епитимија и покајање. А можда би ти лажни пријатељи били неки трећи, рецимо, они који нас наговарају да одустанемо од своје доброте зарад пословних или материјалних интереса. Како год, човек често помисли да је сβм. Али овде видимо нешто веома важно: Јов ни на један једини тренутак не пристаје да се помири са идејом да је он „покварени шраф“, не жели да „заигра“ у њиховој представи о добру и злу, правди и неправди, кривици и казни. Јов има лични однос са Богом и поуздано зна где у том односу стоји и колико воли Бога. Јов одговара својим такозваним пријатељима:

„Треба ли да говорите за Бога неправду или превару да говорите за њега? Треба ли да му гледате ко је ко? Требате ли да се препирете за Бога? Хоће ли бити добро кад вас стане испитивати? Хоћете ли га преварити као што се вара човек? (…) Величанство његово неће ли вас уплашити? (..) Ћутите, и пустите ме да ја говорим, па нека ме снађе што му драго. (…) Гле, да ме и убије, опет ћу се уздати у њега, али ћу бранити своје путеве пред њим. И он ће ми бити спасење, јер лицемер неће изаћи пред њега. (…) Да сад умукнем, издахнуо бих.“(Јов.13, 7-20)

Јов признаје Божију сувереност и свезнање, али с друге стране,  не жели  да ћути (толико, да он каже како не може да ћути), све у њему вапије да се сретне са Богом. Јовова вера у Бога је толико силна, али он жели да зна разлоге невоље у коју је запао. Јов, дакле, иако изузетно поштује Бога као Творца и Господара, он остварује лични однос са Богом као са пријатељем, и жели да схвати своје место у Његовом Промислу. При том се Јов не обазире на идеје који му пријатељи сричу, а које представљају Бога као строгог Судију, а човека као пуког слугу. У таквој теологији «мудраци»  негирају и посебност сваког односа на релацији Бог-човек, негирају и величину Божијег Промисла, чим сматрају да они поседују „рецепт“ за живот. Сам Јов каже да, кад би своју парницу изнео пред престо Божији, Бог се не би судио с њим, већ би му помогао (Јов 23,3-6). Јовов вапај није тек тугованка због муке у којој се нашао, малодушно цвиљење над судбином, нити је тек гнев против Господа, не, то је вапај човеков за Божијим присуством: „Гле, ако пођем напред нема га, ако ли натраг, не находим га, ако налево ради, не видим га, ако надесно, заклонио се, не могу га видети. Али он зна пут мој: кад ме окуша, изаћи ћу као злато.“(Јов 23, 8-10)

Јов је пример храброг човека по сваку цену истрајног у својој доброти и љубави према Господу. Иако признаје да, у суштини, нема никог праведног у поређењу са Богом (25, 4-6), Јов одбија да самог себе осуди као непријатеља Божијег и говори мудрацима: „Не дао Бог да пристанем да имате право – док дишем нећу одступити од своје доброте.“(27,5)

Данас хришћани често под изговором смирења исувише слушају савремене мудраце који их лако убеде да су за сву своју невољу они сами одговорни. Некад се одлази у друге крајњости, те се свака животна недаћа сматра крстом за који ћемо добити награду као велики мученици и исповедници. (Ово стремљење ка величању сопствених мука и склоност ка личном или националном самосажаљењу веома је честа код нас, Срба.) У оба наведена случаја одбацујемо оно што Бог од нас тражи – љубав која «не тражи своје» и зрело и одговорно сагледавање својих поступака. Нико при том не побија потребу доброг духовника, то је чак и пожељно, било би лепо да се Јову у причи нашао један ваљан пријатељ који би му дао добар савет. Али духовник не сме сасвим заменити наше лично духовно расуђивање. Онда никад нећемо остварити лични однос са Богом, већ ће то остати само наш однос са духовником. Замислите да је Јов под изговором смирења послушао савете пријатеља- мудраца, који су тада у јеврејском друштву били  паралела данашњим духовницима.

Црквени оци и теолози често истичу да је Јов праслика Христова. Узимајући речено у обзир, замислите и да је Христос под изговором смирења признао све за што су Га оптужили свештеници. Али Он то није учинио и Његов другачији поступак је тешко и беспотребно замишљати. Христос је  још више од Јова истрајао у својим мукама. И Он је молио избављење од невоља у Гетсиманском врту (Мк.14,35-36), вапио је за Очевим присуством у највећој муци, и већини људи је деловало да Га је Бог оставио због Његове грешности. Пљуван, презрен, проглашен јеретиком, прелесником, државним непријатељем, Христос Праведник не признаје своју кривицу на лажне оптужбе, али признаје истину – да је Син Божији и Он сβм Истина (Мк.14,62; Јн.18,38).  Христос је вапио на крсту „Боже, Боже, зашто си ме оставио?”(Мк.15,34). Ту није исказана Његова сумња у Божије присуство, већ вапај целокупног људског рода, вапај који је неопходан да и ми приносимо сваки пут кад нас невоља присили да питамо: Ко сам ја и ко могу бити? Где су моји пријатељи? Зашто оволики бол? Где је правда? Где је истина? Где је мир? Где је мој Бог?  И све док смо гладни и жедни правде, чисти срцем, а истрајавамо у невољама и  верности Богу, одговор можда за овога живота нећемо чути, али Христос нас ни на један једини трен неће оставити, ни напустити, до свршетка века (Мт.28,20).

Било би лепо да следимо Јовов пример и да, док дишемо, упркос свему и упркос свима, не одступимо од своје доброте ни вере у присутног Бога. Немојмо бити верни због очекиване награде, јер тада наша љубав тражи своје; немојмо истрајавати ни због прелесног доживљавања сопствених мукβ као светих и прочишћујућих – будимо добри и верни Богу просто зато јер Га волимо. Јер за љубав и храброст нису потребни разлози.

Блог Авденаго
само је смрт сигуран посао

Vegeta

Re: Књига о Јову
« Reply #5 on: April 17, 08:31:31 PM 2019, »
Ja bih napravio paralelni univerzum van njegove jurizdikcije i prešao tamo.

U mestu sličnom tome već živiš.

E, ali taj paralelni bih napravio tako da u njemu budem večan i svemoguć.
Strength is the only thing that matters in this world.
Everything else is just a delusion for the weak.

John Connor

  • Administrator
  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 1126
  • Total likes: 2010
  • Gender: Male
  • Judgment Day is inevitable.
    • View Profile
Re: Књига о Јову
« Reply #6 on: April 17, 08:33:30 PM 2019, »
To oce i Bernie Sanders... ;)

Vegeta

Re: Књига о Јову
« Reply #7 on: April 17, 09:43:29 PM 2019, »
Bernie hoće da parazitira na onome što su drugi stvorili.
Politički ekvivalent onoga što bih ja hteo je da kolonizujem i teraformiram pustu planetu, od nule.
Strength is the only thing that matters in this world.
Everything else is just a delusion for the weak.

Dijana

  • Hero Member
  • *****
  • Posts: 604
  • Total likes: 321
  • Gender: Female
  • Evo cveta dovoljno smelog da miriše
    • View Profile
    • Logosna Zrnca
Re: Књига о Јову
« Reply #8 on: April 22, 12:05:56 PM 2019, »
Bilo je više dobrih članaka o Jovu, čini mi se da je jedan djelo ili samo prenijet od strane Đolovića, žao mi je što ih nisam sačuvala.
Evo nešto zanimljivo (dio članka)

Књига о Јовy је књига о човековом испиту. Јовов интегритет, a са њим и интегритет сваког човека, тестиран је на најтежи могући начин: Поштује ли он Бога из правог разлога? Да ли је он побожан и послушан само због свог интереса, или постоји и нешто друго што би могло мотивисати човекова уверења и понашање? Насупрот својим пријатељима, Јов је на крају добио повољну оцену од свог судије, Бога. Из тог испита Јов излази као препорођен, духовно јачи и мудрији.

Да је сам живот нека врста испита – идеја је стара колико и људски род. Њене безбројне илустрације и бескрајне варијације налазимо у митологији, религији, уметности и свакодневном искуству. „Херој са хиљаду лица“ бива прозван и, ако је довољно храбар да прихвати изазов, он је упућен на пут дуготрајног и опасног испита. Херој зарања у подземни свет и, ако успе да преживи ту авантуру, враћа се да дели своје недељиво искуство са својим ближњима и сународницима.[1]

У многим старим еповима прихватити живот као испит и трагати за истином значи живети са патњом и недоумицама, и Књига о Јову није у том погледу никакав изузетак. Оно у чему се легенда о Јову разликује јесте наглашавање две теме које се тичу саме суштине наше егзистенције: значење људске патње и природа правде. Јов и његови пријатељи нису свесни небеске опкладе којом тужилац заводи Бога да му дозволи да тестира стварни интегритет и дубину вере Богу најпосвећенијег слуге. У том „прологу на небу“ људска патња је схваћена као начин тестирања човекове вере и правдољубивости, као експеримент који треба да утврди каква је стварно човекова природа.

Верни слуга Јов, он који је савесно страховао од Бога и избегавао чињење било каквог зла, лишен је свог високог друштвеног статуса и огромног богатства; што је још трагичније, све десеторо његове деце умире. Низом изненадних трагичних догађаја, највиши у рангу је срушен ниже него што би човек могао веровати да је могуће; некрунисани краљ је претворен у страшило, ружан и изобличен до те мере да једва може бити препознат. Други чин те драме почиње када његови пријатељи долазе да га утеше. Седам дана и седам ноћи они жале у застрашујућем ћутању, а тада ватромет ужарених речи претвара тишину дељеног бола у експлозију оптужби. Премда видно узбуђени, пријатељи не губе контролу над логичком нити својих речи и суочавају Јова са бескомпромисно ваљаним аргументом: Сва патња долази од Бога. Ти, Јову, патиш. Бог је праведан. Дакле, ти, Јову, си грешан.

Суочен са таквим непогрешивим размишљањем, Јов је у њему морао препознати не само „мудрост“ своје културе, традиције и религије, него и своја сопствена ранија схватања. Јер како бисмо могли сумњати да он сам није веровао да је свака патња резултат греха? Зар нам није предочено на почетку Књиге о Јову да се он плашио да се његова сопствена деца нису (не знајући то) огрешила против Бога? Бог одмазде мора да је био и Јовов Бог, али Јов ипак није могао прихватити закључак који су му пријатељи наметали. Ако је он, међутим, невин, где је грешка у том оптужујућем силогизму? Прва премиса је прихватљива: Сва патња долази од Бога. Друга премиса би морала гласити: Ја, Јов, сам невин. Дакле… Дакле шта? Дакле, Бог је неправедан. Бог је неправедан зато што дозвољава злима да живе некажњено, а гази по онима који су невини.

Ако уништење породице и красте које су му засуле читаво тело нису прелиле Јовову чашу стрпљења, тај неочекивани увид сигурно јесте. Од тог момента па надаље, он више није могао рећи: „Господ је дао, и Господ је узео; нека је блажено име Господње.“ Пријатељи су га гурали до зида онога што је прихватљиво и у шта се може веровати; услед све јачег притиска, није се срушио Јов већ зид. Јов је имао добре разлоге да прихвати јеретички закључак; његова сопствена судбина му је била најјача евиденција. Упркос томе, нешто у њему је одбило да тражи утеху у оптуживању Бога за своју патњу, а можда и за патњу читавог света. Као да се у Јововом срцу и души сам Бог расцепио на два: једно неправедно Божанство које је равнодушно према томе да ли су патња и врлина сразмерни, и праведно Божанство, његовог „сведока на небу“, који брине о својим поданицима.[2]

Пријатељи су неуморни у понављању добро утврђене лекције, али Јов све више усмерава своју измучену душу и своја изазовна питања према двоглавом Божанству. Пријатељи се понашају као да су продужена рука сумњичавог и непријатељски расположеног тужиоца, али Јов захтева да чује не само оптужбу него и пресуду од врховног судије. Тада, када полако пресушује бујица оптужби од стране пријатеља, почиње она права олуја, а тиме и кулминациони чин ове драме.

Оно што глас из вихора саопштава Јову је већ само по себи тешко поновити; још много теже је разабрати поруку коју крију те збуњујуће речи. Глас се обраћа Јову из небеских висина и слика пред његовим очима чаробну палету стварања. Али глас такође изражава више него грандиозност, повезаност и целокупност бесконачног ланца бића; моћни глас оног Неименованог је очигледно разљућен Јововим питањима:

„Ко је тај чије незналачке речи замрачују мој план тамом?“ (38, 2–3)

Чини се као да ће сви претходни Јовови испити и искушења бити ништавни према ономе што следи, јер чудесни глас наставља да оптужује:

„Где те је било када сам ја планирао ову планету,
Кажи ми кад си толико мудар.“ (38, 4–5)

Читава серија таквих питања од којих стаје дах је више него довољна да ућутка Јова и начини га свесним свог незнања и безначајности. Он схвата да треба да стави руку на уста и не изговори више компромитујућих речи; он схвата да мора да ућути, прихватајући да је само зрнце прашине.

Није ли онда Јов пао на испиту? Неће ли он бити још више кажњен за недостатак вере? На наше изненађење, Јов је награђен. He само да је награђен ретком (за људска бића и превише ретком) могућношћу да чује Божији глас, већ и све његово претходно богатство је повраћено и умножено. Насупрот Јову, његови пријатељи су критиковани; они су ти који су пали на испиту. Сам тај крај Књиге о Јову готово неизбежно намеће питање: Због чега је заправо Јов награђен? Да ли због тога што је био неоправдано подвргнут бруталном испиту? Или зато што је одбио да пред притиском својих пријатеља призна свој непознати грех? Или можда зато што је приликом „пријатељског убеђивања“ постао свестан да је наше уобичајено схватање Бога неодрживо? Или зато што, упркос најгорим мукама, никада није потпуно изгубио веру у Бога? Или је Јов награђен зато што је успео да схвати лекцију којој га је глас неименованог Божанства подучавао?

Једини наговештај који налазимо на крају Књиге о Јову је два пута поновљена тврдња да је Јов говорио истину о Богу, док његови пријатељи нису. Али шта је то тачно Јов рекао о Богу што би било истинито? И шта је лажно у ономе што су изрекли пријатељи? He Јов већ пријатељи су бранили Бога тврдећи да је он увек праведан; насупрот томе, Јов је презентовао незамисливу могућност да Бог (или бар једно његово лице) није праведан. Како је онда Јов говорио истину a пријатељи нису?

Чудни су путеви Господњи, не само у говору из вихора, већ и у епилогу те књиге. Чудни су путеви Господњи и његове речи можда нису усмерене на слово већ на дух Јововог неслагања са пријатељима. Тешко је превидети чињеницу да се величанствени глас из вихора уопште не осврће на питање божанске правде и неправде, у вези са којим се Јов и његови пријатељи тако жестоко разилазе. Уместо да се обраћа јасним, људским језиком, божански глас се изражава у загонеткама:

„Има ли киша оца?
Ко је зачео росу?
Из чијег стомака је рођен лед?
Чија утроба носи суснежицу?“[3] (38, 28–32)

Има ли киша оца? Како би Јов могао разрешити тај зеновски коан, када су и негативан и позитиван одговор бесмислени? Има ли киша оца? Какве то има везе са питањем да ли је Бог праведан? Какве то има везе са тим да ли је Јов говорио истинито о Богу?

Можда је Бог из епилога требало да каже да је Јов говорио истинитије него његови пријатељи, или да је Јов размишљао о Богу дубље него они. Још прецизније, права разлика се састоји у томе да је Јов заиста размишљао о Богу и мучио се да схвати његову скривену природу, док пријатељи нису ни покушали. Они су једноставно понављали добро утврђене клишее и оптуживали Јова за то што се усуђује да погледа преко зида догматизоване вере. Ако је Бог заиста безимен, као што то стваралац Књиге о Јову сугерише, Бог је такође непознат и несхватљив. Бог је непознат и несхватљив са тачке гледишта људских брига и проблема. Права природа Бога је онда можда тај коан који људи треба да настоје да реше.

Ако је божанска природа (а не питање о томе да ли киша има оца) човекова истинска загонетка, Јов је сигурно одмакао даље према њеном решењу него његови пријатељи. Он је покушао не само добро знани одговор већ и његову незамисливу негацију: можда Бог и није праведан, на крају крајева. To не значи да је људско схватање правде прави начин да се схвати божанска природа, као што људско схватање родитељства није начин да се схвати природа кише. Оно што је Јов можда схватио док је слушао узвишени глас јесте то колико су неадекватни људски термини „правда“ и „неправда“ када настојимо да разумемо путеве Господње. Могуће је да је Јов увидео да су ти и такви појмови штаке које су му сада насилно одузете и да, пре него што покуша да хода ослоњен на сопствене ноге, он прво треба да се дубоко поклони пред величанственим и неодољивим гласом. Надвладан и мистификован, Јов је прогутао свој понос, предао се безименом, и био је искупљен.

III
Многа збуњујућа питања су остала неодговорена у Књизи о Јовy. Једно од њих се тиче небеске опкладе: Зашто Бог дозвољава Сатани да тестира Јова? Зар Бог не зна унапред резултат тог теста? Ако зна, кога он онда покушава да разувери у истинитост Јовове вере? Себе? Тужиоца? Или он можда покушава да човека подучи важној лекцији и тиме му помогне да и даље духовно сазрева?

Друга неразјашњена загонетка се односи на нестанак Сатане после пролога. Шта се десило са тужиоцем? Да ли је он протеран са неба и кажњен да вечно лута земљом? Или, ако тужилац није ни протеран ни уништен, да није он некако интегрисан у неко друго биће? Да ли је могуће да је Сатана некако интегрисан у људско биће и људску душу? Или је он можда постао део Бога и Божије природе? Или и човека и Бога?[4]

Најважније неодговорено питање тиче се Јововог прихватања гласа из олује, као да он пружа задовољавајуће одговоре на Јовова питања. Зашто Јов није наставио са својим питањима када је коначно добио шансу да их постави самом Богу? Да ли је Јов заиста био задовољан, или можда чак и просвећен, оним што му је глас предочио, или је он једноставно устукнуо пред величанственим и неописивим Божијим присуством?[5]

Премда никада нећемо имати коначне одговоре на та питања, оно што засигурно знамо јесте то да, после Јова, троугаони однос између Бога, Сатане и човека више никада није могао бити исти. Глас из вихора је задовољио Јовово срце и дух, али он није ућуткао оне који су дошли после њега. Премда се Јов поклонио до земље, многи од његових наследника нису били спремни да следе његов пример. Јов је био први који је захтевао права човека, чак и ако се она косе са Божијим планом: он је захтевао да чује и зна објашњење за своје неподношљиве и неправедне патње. Јов је захтевао заједничку меру за човека и Бога, исти аршин који ће бити коришћен и за човекова и за Божиј&
Acquila non capit muscas